Smetalo to nekome ili ne, sviđalo se ili ne, tek, sva sudbina Srba iz Podrinja, u poslednjih 80 ili 100 godina, lako se može iščitati iz, teške, gotovo neverovatne, strašne sudbine jednog jedinog čoveka, Drage Mitrovića iz sela Podravanje iznad Srebrenice.
Dragu su 1942. godine, kao 17-godišnjeg dečačića, čobanina, uhvatili komšije ustaše iz jednog od susednih, muslimanskih sela, preklali, čudom Drago je preživeo. Živeo je još 50 godina sa teškim traumama, teško je govorio, opterećen teškim sećanjima.
U vreme bratstva i jedinstva, njegova priča malo je koga zanimala. Ravno pola veka kasnije, 1992. godine uhvatili su ga, sada kao starca koji je jedva hodao, potomci koljača iz 1942. godine, najverovatnije iz istog sela i ponovo preklali.
Drago ovoga puta nije preživeo… Dva puta zaklan u dva rata…
Navršilo se tačno 31 godina od teških stradanja Srba iz Podravanja, kada ih je, u jednom danu u selu ubijeno četrdesetak, još desetak odvedeno u zarobljeništvo, u jedan od logora za Srbe u Srebrenici. Tog 24. septembra, u svojoj kući u Podravanju, na krevetu sa kog zbog starosti, teškog stanja, nije mogao da se pomeri, zaklan je i Drago Mitrović kome je tada bilo 67 ili 68 godina.
Neki Srbi sakriveni u blizini, čuli su da je komšija koljač tog dana prilazeći sa nožem u ruci Dragu rekao tek “Preživeo si 1942, sada sigurno nećeš…”
Dragov sinovac, Miloš Mitrović, sada penzioner u Bratuncu, dobro se seća strica, starca koji je stalno nosio šajkaču, opanke i vunene čarape, bradu staru po desetak dana, i glavu nakrivljenu na stranu, posledicu klanja iz 1942. godine.
GAĐAJTE SELO, I NAS I NJIH, PA KO PREŽIVI
Teško je pričao, zamuckivao, uglavnom je čuvao ovce, nije se ženio, ni jedna devojka, kaže, nije htela da se uda za Draga sa takvim povredama, traumama.
– Drago je, kako je barem zabeleženo u knjigama, rođen 1925. godine, ili godinu pre ili kasnije… Te 1942. godine imao je 16 ili 17 godina, nije bio mobilisan, čuvao je ovce kad su kroz selo naišli ustaše, najverovatnije iz susednog, muslimanskog sela Kutuzero… Uhvatili su Dragu, tako mi je on pričao, počelo je ispitavanje, maltretiranje, gde su partizani, gde su četnici, oborili su ga na zemlju, gasili cigarete po njemu, boli ga nožem po telu, iza ušiju, po obrazima… Na kraju su ga preklali, on se onesvestio, mislili su da je mrtav, bacili malo granja po njemu i otišli… – priča tešku sudbinu svog strica Miloš Mitrović.
Ko zna koliko je Drago bez svesti ležao na livadi pod onim granjem, onda je došao k sebi, uspeo je nekako, sav krvav, preklan, da dođe do kuće…
– Kad je stigao do pred kuću, reč nije mogao da progovori, sav je bio u krvi… Bila je tu Dragova strina, starija žena, narodni lekar u selu, lečila je ljude o raznih bolesti, nekako je izaprala te rane, ušila, počela da neguje Draga. Posle je pričala da ga je pojila mlekom, a mleko kroz prerezano grlo teče napolje… Pravila je neke meleme, lečila ga, i Drago je Božijim čudom preživeo – priča Miloš.
Drago je posle rata opterećen sećanjima na klanje teško živeo… Pomagao je bratu u poljoprivrednim radovima. Miloš se seća da ga je stric nekoliko puta vodio na mesto gde su ga klali, da strašne scene nije mogao da izbriše iz sećanja, da su mu se stalno vraćale.
– I, stalno je govorio, ne dao Bog da se ono što se meni desilo 1942. godine ikada više ikome ponovi. Pred početak ovog rata, bio je već star, 67 ili 68 godina, a moja majka Ruža nekako je baš tada polomila nogu. Krenula je priča – biće rata, neće biti rata, majka je stalno govorila: “E moj Drago, ako krene rat, svi će moći bežati, sem nas dvoje“… On se jadan uhvati za glavu: “Samo ne daj Bože da se to desi, da bude rata”… Hodao je sa dva štapa, ranije ga je udario konj, pa je u jednoj nozi imao metalnu šipku, teško se zaista kretao – svedoči dalje Miloš.
Kad je 24. septembra 1992. godine krenuo napad na Podravanje, 50 godina i koji mesec posle prvog klanja Drage Mitrovića, selo se našlo u obruču više hiljada naoružanih komšija iz okolnih muslimanskih sela pod komadnom Nasera Orića.
Miloš se zatekao u Bratuncu, priča, na motoroli su slušali kako iz sela vape: “Bombardujte, gađajte selo, i nas i njih, pa ko ostane živ, ostane…”
– U osam ujutru, a kuće Mitrovića su na rubu sela, metak je pogodio mog oca koji je čuvao goveda u blizini… Kad se okrenuo gore, naše kuće su već gorele, oko kuća devetoro je tog dana poginulo, pobijeno. Očev brat rođeni, Mihailo, isto je tu poginuo, njemu su i glavu odsekli, odneli, samo je telo bez glave ostalo, posle je, posle pada Srebrenice nađen trup, kosti bez glave, a glava je odneta u Kutuzero, tamo su navodno, igrali fudbal sa njom… Kasnije je nađena i lobanja – priča Miloš.
Drago se sa snahom, ženom pokojnog brata tog dana zatekao kod kuće, nemoćan, na krevetu.
ZAKLALI GA POTOMCI ONIH ŠTO SU GA VEĆ KLALI
– Snaha mu u onoj panici nije ništa mogla pomoći, počela je da beži, da spasava glavu, usput su je ranili, ipak je uspela da se izvuče. Naišla je pored kuće moje majke, zvala je da beže, majka je samo rekla da ne može bežati. Drago je ostao na krevetu sa dva štapa, tu su ga i zatekli i ponovo zaklali, dovršili ono što su počeli ravno 50 godina ranije. Zaklali su ga potomci onih koji su ga klali 1942. godine. A, svi su u selu, u okolini, znali za njega i njegovu sudbinu, znali šta je doživeo i preživeo, kakva je njegova sudbina bila u Drugom svetskom ratu. Znali su i komšije muslimani šta mu se desilo, oni koji su ga tog dana dokusurili – nastavlja Miloš.
Posle pada Srebrenice iza kuće su nađene Dragove kosti pa su ih rođaci u blizini sahranili.
– Majka Ruža ostala je tog dana u kući. Sa slomljenom nogom nije mogla dalje. Nađena je posle jedna tanka kost, verovatno od potkolenice, DNK analizom ustanovili su da je to navodno kost od moje majke. Samo to i ništa drugo, neka je pretpostavka bila i da je izgorela u kući. Tu su kost stavili u sanduk, doneli ovde u Bratunac i tu smo tu kost sahranili. Posle se, međutim, od nekih muslimana čula priča da su neki svedoci videli kako su 24. septembra 1992. godine u Kutuzero, posle napada na Podravanje, doveli jednu puniju ženu koja je teže hodala, i da su je tu držali neko vreme. Neko je, valjda u toku dana ili u toku noći posle nekoliko dana ubio tu ženu, zatim su joj telo zakačili na neku ogradu i tako je držali sledećih, valjda sedam, osam dana… – priča Miloš.
Tog 24. septembra 1992. godine jake muslimanske snage iz Srebrenice i Žepe pod komandom Nasera Orića opkolile su i napale selo Podravanje i njegove zaseoke.
– Ljudi su u selu ubijani na razne načine. Ko je ubijen metkom, bila je to lepa smrt. Porodica Marinković, muž, žena, deca, svi su pobijeni na mestu. Devetoro naših odvedeno je u Srebrenicu, kad smo uspeli posle mesec i po – dva da ih razmenimo, bili su živi kosturi… A tek njihova priča kako su mučeni u Srebrenici u zatvoru, šta su im sve radili. Bio je tu i neki Veselin Šarac, tamo ga je jedan musliman, komandir straže, a ispostavilo se da je moj kolega, profesor geografije, pitao da li poznaje mene ili moju suprugu. Kad mu je Veselin rekao da nas poznaje, nadajući se nekom ljudskom odnosu, ovaj ga je prebio skoro na smrt, ubio boga u njemu, poručio mi kolega da će se jednom sresti i sa mnom… Od tih devetoro preživelih, danas gotovo pa više niko nije živ, svi su pomrli – priča Miloš Mitrović.
Milojka Bibić tog dana ostala je bez braće Rada i Milovana, oca Miloša i majke Dikosave Marinković.
– Muslimanski vojnici opkolili su i napali selo sa svih strana, a onda su uz neopisivu galamu i uzvike “Alahu egber” upali u selo i ubijali sve što su stigli – pričala je svojevremeno Milojka, prisećala se dana, kada je bezuspešno pokušavala da izvuče ranjenu braću i roditelje iz okruženja.
MUSLIMANI UBIJALI ŽENE, DECU…
Svedočila je i kako su muslimanski vojnici tog dana ubijali sve redom – žene, decu, starce, kao da su znali da nikada neće odgovarati.
Cvijetin Šarac ispričao je novinarima da mu je tog tragičnog dana poginuo 30-godišnji sin Mitar, nedaleko od kuće, i zarobljen stric Veselin, koji je preživio strahovita mučenja i torture i ubrzo nakon razmene preminuo od posljedica premlaćivanja.
Cvijetin se povlačeći sakrio u jednu šikaru i gledao ubijanje civila, i posle tri dana izvukao na slobodnu teritoriju i došao u Miliće.
Preživeli iz sela pričali su kasnije da su u napadu učestvovali komšije muslimani iz susednih sela, koji su ih poznavali i po imenu dozivali da izađu iz kuća.
Dragutin Šarac svojevremeno je novinarima agencije Srna pričao da mu je brat Veselin svedočio da ga je tukao lično Naser Orić. Poznavao ga je jer išao u školu sa Veselinovim sinom.
Posebnim saopštenjem, posle masakra u Podravanju oglasio se i Sinod Srpske pravoslavne crkve, a Njegova Svetost patrijarh Pavle održao je pomen nevino stradalim mučenicima Podravanja.
PATRIJARH PAVLE O PODRAVANJU
– U šta su se ljudi to pretvorili, gde su se zagubile one ljudske vrednosti? Nijedna religija i vera ne dopušta i ne dozvoljava ovo zlo – rekao je tada patrijarh vidno potresen scenama iz Podravanja.
Svih 120 kuća u Podravanju tog dana je spaljeno. Većina tela poginulih nađenih kasnije u selu bila su masakrirna, isečena, na nekima su bile odsečene glave.
Istu sudbinu selo je doževelo pola veka ranije, maja 1942. godine.
Miloševa majka Ruža bila je svedok strašnog stradanja Srba kada su ustaše sa komšijama muslimanima potisnuli srpsko stanovništvo Podravanja, Lubnice, Radoševića, Kovačice i drugih srpskih sela u Klotijevac na Drinu.
Ruža Mitrović, surovo ubijena 1992. godine, maja 1942. gledala je masovna ubistva na obali Drine, na kraju je uspela da se prebaci preko reke i spas nađe u selu Zaovine.
Miloševe stričeve, Milovana i Marka ustaše iz Kutuzera, Dobrog polja, Sućeske, Luke i okolnih sela, u maju 1942 godine odveli u Ljeskovik, vezali za bor, zverski mučili, skidali kožu sa leđa pa solili.
Njihova sestra Ljeposava Jevtić koja je bila udata u Pustanoviće, susedno selo, slušala je krike svoje braće koje je posle pronašla izmasakrirane na tom boru u selu Ljeskovik, jedno je od strašnih svedočenja događaja iz 1942. godine kada je u Podravanju od strane ustaša ubijeno oko 50 meštana.
Kurir/RT
