Petra Divac, usvojena ćerka Ane i Vlada Divca, ispričala sve detalje o odrastanju i problemima zbog činjenice da nije biološka ćerka svojih roditelja.
Petra je opisala detinjstvo u kojem je na najbolji mogući način prihvaćena od svih članova porodice, kao i kako je odrastala i kako je vaspitavana od strane slavnog košarkaša Vlada Divca i njegove supruge Ane:
– Moja braća i ja smo odrasli pod lupom, sada se prati sve, prate se društene mreže. Sada je sve dostupno, ukucaš nečije ime i faktički saznaš celu istoriju osobe. Ja se trudim da imam svoje mišljenje i da ga istaknem. Roditelji su me naučili, posebno moja majka, oba roditelja su mi “glas razuma”, ali ona mi je govorila: “Ajde, jedina si ženska naslednica, jedino si žensko u porodici, nemoj da te ljudi koriste, stani iza svojih reči.”
Dakle, vaši roditelji Ana i Vlade Divac vodili su računa o tome kako se predstavljate u javnosti?
– Naravno da jesu, ranije nije bilo telefona, moja braća Luka, Matia i ja odrasli smo tako što su nam društvene mreže bile nešto strano. A kako se vremenom to menjalo učili smo, a viđali smo razne skandale i kako u sekundi dođe do toga da pošaljete pogrešnu sliku, jednu reč, pa čak i lajk, to se uvek vidi, to se objavi, bude izvađeno iz konteksta. I onda smo uvek prvo čitali pa razmislili dobro šta ćemo reći, ili što bi naš narod rekao: “Dva put’ meri, jednom seci”.
O vama nema ni nekih loših spekulacija. Deluje da ste tvoja braća i ti, deca za primer, kakvi ste u kući?
– Svaki brat i sestra se posvađaju, ali je to normalno, a ja kažem i zdravo. U suštini kod nas je sve podeljeno na tri dela, a i velika je razlika u godinama između menje i braće, sedam godina i četiri, a onda nema ni mnogo prostora za konkurenciju. Ja sam dosta mlađa za njih i ja ih nisam interesovala. Imala sam lutke, a oni automobile i dinosauruse, tako da nije bilo prostora za svađu. Ali ne daj bože da sam u nekom problemu, njih dvojica odmah stanu da me brane.
Od vas troje dece Ane i Vlada Divca, samo si ti odabrala da istupiš javno, zbog čega?
– Braću nisam pitala zbog čega nisu više u javnosti, a ja nisam planirala da budem javna ličnost, samo sam stala iza projekta “Usvojeni za usvojene”. Moja braća su povučene osobe, znaju ko su, rade u sektorima gde ne moraju da se eksponiraju.
Šta o tvom istupanju u javnost s pričom o usvajanju misli tvoj tata, legendarni košarkaš Vlade Divac?
– Kao i svaki roditelj kaže: “Pazi šta radiš i razmisli da li je to nešto što želiš, pričaće se, to su stvari koje ostanu zauvek.” Brinuo je, ali je dao podršku. Imam punu i maminu i njegovu podršku. Ovo jeste deo mene što sam usvojena i ovo jeste moja životna priča, ali želim da pomognem i zato sam pokrenula ovaj projekat.
Pre 20 godina pojavila se ta priča o tome da si usvojena, a do tada niko od javnih ličnosti u Srbiji to nije uradio. Oko toga da su Ana i Vlade Divac usvojili devojčicu podigla se velika prašina, a kako se ti nosiš s tim?
– Sada sa 25 godina, mogu da kažem da lako pričam o tome. S ponosom pričam o tome. Međutim, u mom sedmom, osmom razredu, kada se pročulo, s jedne strane pubertet i ne valjaš sam sebi, a ne ovako nešto. Tada sam imala malo problema, ljudi su mi postvaljali pitanja, a ja nisam želela da me pitaju bilo šta vezano za činjenicu da sam usvojena. Uvek sam potvrđivala, o tome se pričalo kako je to veliki gest. Sada mi nije problem da o tome govorim, došla sam u neke zrele godine.
Kakve si probleme imala tada najpre sa samom sobom, a onda i sa okruženjem?
– Mi smo se već tada vratili u Srbiju i ovde je malo više ljudi znalo da sam usvojena nego u Americi i ovde su me ljudi zezali zbog toga. Govorili su da su mene usvojili da bi to dobro izgledalo u novinama, da sam ja uvek crna ovca u porodici, da zato što ja nisam njihovo biološko dete, da mene neće isto voleti. Mislim samo da čuješ da nisi biološko dete roditelja, neprijatno ti je. Mene su najviše zezali da ja nikada neću biti kao moja braća, uvek ću biti drugačija od njih jer ja sam usvojeno dete. I novine uvek tako pišu, kada objava nešto ne predstave nas kao “Luka, Matia i Petra”, nego “Luka, Matia i usvojena ćerka”. Uvek je u naslovu “usvojena ćerka Vlada Divca”. To jeste deo mene, ali me ne definiše kao osobu.
Kako je izgledao taj dan kada si u školi doživela tu neprijatnost?
– Imala sam podršku cele porodice. Tog dana su me poslali kući, s jedne strane bilo mi je žao, s druge strane bilo mi je i drago jer čim sam stigla kući odmah se razgovaralo sa mnom. I odmah su mi rekli da to nije istina, što sam ja i znala, ali opet, povrede te reči. Možda te osobe danas ne misle tako, ali su me povredili. Roditelji su mi bili velika podrška, kao i braća i uvek su govorili:”Pa kako, nema razlike između nas” i stvarno nema, ja je ne vidim. Usvojena sam sa šest meseci i ne primećujem razliku.
Da li si imala ovakvih problema dok si se školovala u Americi?
– Drugačije je u američkim školama u odnosu na naše. Tamo ljudi drugačije doživljavaju usvajanje. Ovde su mi lupili etiketu, bila sam ili Divac ili usvojena. Kada neko novi dođe u školu, upere prstom u mene i predstave me ovako: “E to je ona usvojena devojčica”.
Da li je to bio razlog da pokreneš projekat “Usvojeni za usvojene” i da li se promenio odnos prema deci koja su drugačijim putem ušla u jednu porodicu?
– U Americi je usvajanje jako prihvaćena stvar, prihvaćena je ideja. Tamo kad razgovaramo i pitaju me da kažem nešto zanimljivo o sebi, njima je to super. Ovde kad kažem:”Ja sam Petra”, oni me pitaju da li sam usvojena, i ja potvrdim, uvek kreće neko ustezanje.
Da li se tvoja braća Luka i Matia sećaju dana kada si ti došla u porodicu i da li su ti govorili o tome?
– Luka je imao sedam godina kada sam ja došla, a Matia četiri. I uvek se setim priče da je Matia koji je bio mali, nije umeo da kaže mami:”Hvala” i nije mu bilo jasno odakle sam ja došla, pa je rekao:”Mama, hvala što si mi kupila sestru”. Nije imao pojma kako sam ja tu došla, mislio je da sam igračka. Luka je već imao Matiu i njemu je to bilo kao još jedna osoba u porodici.
Pisalo se da su ti roditelji oko tvoje treće godine saopštili da si usvojena, da li se možda sećaš tog dana?
– Iskreno, ne. Samo znam da mi je mama rekla da sam videla ženu u parku koja doji dete, a ja sam u tom trenutku pila nešto iz flašice. Ja sam pitala mamu šta ta žena radi, nisam to videla pre. Mama kaže da sam bila veoma znatiželjno dete, pitala sam je tada da li je i ona mene dojila i ona mi je rekla da nije i zbog čega nije. Ja sam već tada počela da ispitujem kako je dojila Luku i Matiu i ispitivala sam razlike. Ja sam odrasla s tom činjenicom, nije mi to odjendom saopšteno.
Jesi li nekada razmišljala o tome da potražiš svoje biološke roditelje?
– Iskreno ne, ja pripadam svojoj porodici. Nemam potrebu za tim, imam i mamu i tatu i braću, nemam potrebu dalje da tražim i s tog aspekta sam veoma ispunjena.
Pretpostavljam da su te Ana i Vlade pitali da li želiš da pronađeš svoje biološke roditelje i kako bi se oni nosili s tim da ti to želiš?
– Kada su me deca zezala u školi, roditelji su me tada pitali da li bih ja bila zainteresovana za tako nešto, objasnili su mi zakone da pre 18 godine ne smem da ulazim uopšte u trag tome. To je bio dobar savet jer ja sa 14 godina, razne misli su nam u glavi u tom periodu. Pitali su me da li bih htela, ja sam rekla:”Sada trenutno ne, možda kasnije”. Bili su spremni i da mi pomognu, rekli su:”Možemo zajedno, možemo odvojeno, čekaćemo te ispred, gde god i kada god taj susret bude bio.” Uvek su me podržavali i pratili.
Ti si odlučila da ne želiš nikada da na nađeš biološku majku?
– Nikad ne reci nikad. Možda, sada u 25. godini ne, ali ko zna, nekad sa 35 ili 40 možda to budem želela. Sada sam ispunjena, svoja sam osoba, nemam potrebu još nešto da tražim, moji su mi sve dali, sve su mi pružili, tih šest meseci ne pravi razliku naspam mojih 25 godina.
Kao neko ko je usvojen i saznao je sa tri godine, šta ti misliš o tome kada je najbolje reći detetu tu informaciju da je usvojeno?
– Iz svog ličnog iskustva mislim da jeste dobro reći detetu što ranije. Meni je mama objasnila kao nekome ko ima tri, četiri godine. Trebalo bi što ranije jer je onda otvoreniji odnos između roditelja i deteta i ne narušava se poverenje.
Da li bi ti usvojila dete?
– Ja bih, baš bih volela. Gledajući na svoje detinjstvo na svoj život, volela bih da usvojim dete, da mu omogućim sve, pokažem mu svet. Proces u Srbiji je i dalje veoma težak, ali ako je to nešto što mnogo želite, onda vam ništa nije teško. Usvojitelji su ljudi koji mnogo žele dete i onda im ništa nije teško.
Kakvo je tvoje mišljenje o ljudima koji daju dete na usvajanje, da li bi svojoj biološkoj majci zamerila?
– Ne, ja gledam da ne osuđujem ljude. Krećem od sebe, ne bih volela da neko ima predrasude o meni. Smatram da nije lako dati dete na usvajanje. Moja mama koja je roditelj kaže:”Dete toliko voliš, zamisli koja muka je tog nekog naterala da da svoje dete”. Dete daješ i iz najbolje namere date na usvajanje, želite mu najbolji život koji ste zamislili. Znam mnogo primera, konkretno jedan gde je devojka rodila sa 16 godina. Šta da radi, dete gaji dete. Iz najbolje namere je dala dete na usvajanje i ona kaže:”Ti voliš dete, imao si ga devet meseci u stomaku.” Samo mogu da kažem:”Hvala i što su nas doneli na svet, što se trude, što nas nisu abortirali, što sada imamo šansu čak i da budemo ovde i da razgovaramo”.
kurir.rs/informer
