Juče je patrijarh Porfirije u manastiru Ostrog krstio decu Novaka Đokovića.
Stefan (9) i Tara (6) primili su svetu tajnu krštenja tek sada, jer su Novak i Jelena želeli da se krste onda kada to budu mogli da shvate i zapamte.
Ipak, mnogi su se zapitali, zašto baš Ostrog? Svi znamo da je to jedan od najčuvenijih manastira srpske pravoslavne crkve, a “slavu” koju ima duguje moštima čudotvorca koji počiva u hladnim zidinama ostroških planina – Svetom Vasiliju.
Mesto kojim gospodari ovaj čudotvorac obuhvata sve ono čemu nas pravoslavlje uči – iskrenu molitvu, pokajanje, iskušenja, bol, tugu, kao i čudesna isceljenja o kojima mnogi svedoče.
Ovde ima mesta za sve i svakoga iz “Božije bašte”. Nema mesta jedino za mržnju i podele. Ovde se ljudi ne dele ni po čemu, osim po delima i onome što nose u srcu. Zato u ovoj svetinji spas pronalaze ne samo pravoslavci, već i katolici i muslimani.
Sa strahopoštovanjem i verom većom od planine prilaze moštima sveca i mole se za sebe, svoju decu, bližnje bolesne… Sa strahom Božijim i ljubavlju poklanjaju se, ispovedaju, pričešćuju, nose odeću najmilijih na kivot svetog Vasilija da je vrate vlasnicima tako blagoslovenu, i vraćaju svojim domovima srećniji, lakši za jednu tugu, bezbrižniji za jednu nedaću koja će se, veruju, brzo rešiti uz pomoć čudotvornog sveca.
“Šššš, došli smo kod Boge, sad neće ništa da te boli”, šaputala je mlada majka uplakanom detetu koje je imalo možda godinu i po do dve. Njene oči i neki neobičan osmeh blaženstva koji joj se krio u uglu usana, nikad neću moći da zaboravim.
“Šta je ovo, neću ovde da spavam, hoću kući, vodite me kući”, vikala je jedna punačka gospođa tamnije puti i neobičnog naglaska, kakav do tada nikad nisam čula. Do nas se našao i monah, koji se okrenuo ka njoj, promrljao samo njemu znanu molitvu, dodirnuo je po ramenu na trenutak i otišao. Gospođa se ućutala. Prespavala je sa svima nama pod zvezdama isped konaka manastira. Više je nisam čula da se buni ili viče za bilo šta.
Za nekoliko puta koliko sam bila u Ostrogu, svašta sam čula i zauvek zapamtila.
Nijedno drugo mesto koje sam ikada posetila, pa čak i nijedan drugi manastir, ne nose takvu energiju kakva se ovde oseća. Toliko je jaka da imaš osećaj da je gotovo možeš dodirnuti, zagrliti, sklupčati se i izgubiti u njoj tako da ti ona izvuče i najmanji osećaj nemira i brige i odnese ga negde daleko, gde ih više nikada ne možeš pronaći.
To je Ostrog. Ljubav za sve. Vera za svakoga. Nada svima. Sveto trojstvo koje nema cenu, nema kompromis, ne daje mesta obmani. Tu moraš biti sam sa sobom pred Bogom i Svetim Vasilijem.Šta god da si obukao, tu si potpuno nag, jer duša ti je ogoljena kada se nađe pred moćnim svetiteljem. Njega ne možeš slagati, jer te gleda u oči i dušu, ne mora čak ni da sluša šta imaš da kažeš, pročitaće ti iz duše.
I ne brini ako si nešto zgrešio. Oprostiće ti ako se iskreno pomoliš i pokaješ.
To je Ostrog. Praštanje. Zaborav. Kajanje.
Sećam se kada sam prvi put krenula na ovo sveto mesto. Ko god je bio na Ostrogu, zna koliko strm, dugačak i vijugav put vodi do manastira. Autobus je skrenuo sa magistrale prema Ostrogu. Bilo je vrelo leto, napolju najmanje 35 stepeni. Nigde drveta, samo retko nisko rastinje, masivne vodovodne cevi i užareni asvalt. Jedna baka toliko povijena da joj je telo bukvalno činilo ugao od 90 stepeni, krenula je pešice gore. Pomislila sam “jadna baka, kako će?” Bilo mi je iskreno žao. U obe ruke nosila je po jedan platneni ceger pun ko zna čega. Manastir je delovao kao da je milion kilometara daleko.
Autobus nas je ostavio kod Donjeg manastira, ostalo je još da pređemo put do gornjeg. Krenuli smo sa brojnim koferima (čekalo nas je more), kroz šumske prečice ispod Gornjeg manastira. Sećam se i danas koliko smo kukali kako je strmo, kako je vruće, kako su koferi teški, u sebi je svako od nas bar jednom opsovao vozača autobusa zašto nas nije izvezao do gore. Kad smo se konačno popeli i ušli u kuhinju konačišta da skuvamo kafu i nešto pojedemo, pogurena baka je sedela za stolom. Nemo smo je posmatrali i zgledali se međusobno. Ona nas nije ni primetila. Sa neverovatnom mirnoćom mazala je neki namaz čudne boje na parče hleba i polako jela.
I to je vam je Ostrog. Belina. Pročišćenje. A u nemoći – svemoć.
I ne čudi me što je Novak krstio decu baš ovde…
(Biljana Stankovac / Stil)
