Gospođa Lona je sa samo 40 godina izgubila ljubav svog života, a kada je doživela najteži udarac, nije ni slutila da će joj najbliskiji ljudi još više otežati situaciju. Naime, ističe kako je doživela pravi progon od strane roditelja pokojnog supruga. Smatrala da će im unuci biti na prvom mesti, s obzirom da su im samo oni ostali od sina jednica, međutim, ispostavila se da su ima materijalne stvari mnogo bitnije.
– Majka sam dvoje dece, kćeri i sina koji su danas odrasli ljudi, oboje su završili fakultet, te su zaposleni. Šta se njih tiče, stvarno sam srećna i ponosno mama, ali trebalo je tu štošta izdržati. Moja životna priča je jako duga, ali ispričat ću posljednjih devet godina, otkako mi je preminuo suprug, a ja ostala sama s kćeri u dobi od 13 godina, i sinom od 16 godina – započela je svoju ispovest gospođa Lona za “Moje vrijeme”.
Bile su to, kaže, najosjetljivije godine za decu, baš kad pubertet uzima maha. Iako smatra da su sve godine u kojima deca dožive traumu osjetljive, bitno je umeti skupiti snagu i ostati jak.
“Moja deca su, zajedno sa mnom, bila i ostala jaka. Ali, sve ostale okolnosti nisu nam išle na ruku”, priznaje.
Problemi su počeli odmah nakon sahrane njenog supurga i to oko kuće.
“Živimo u kući koju smo suprug i ja nadogradili i bila je u fazi legalizacije kad je on otišao sa ovog sveta. Taj je nelegalizirani objekt glasio na suprugovog oca, mog svekra. Odmah nakon sahrane i nalaza obdukcije, počeli su problemi oko kuće pa čak i oko grobnice u kojoj je ukopan moj suprug”, otkriva.
Dala je, objašnjava, uklesati fotografiju supruga, a njegovi su joj roditelji rekli neka se ne meša u nešto što nije njeno.
“Vikali su kako sam mogla ići naručiti fotografiju bez da sam se s njima savetovala. Izgovorili su mi toliko ružnih reči, posebno svekrva, da nisam mogla verovati. I nakon toga, počela je borba oko kuće. Oni deci i meni ne žele to prepisati. Štaviše, danas, nakon devet godina, oni žele izbaciti decu iz te kuće”, opisuje.
Gospođa Lona se u međuvremenu preselila u drugo mesto, zbog posla, ali decu u porodičnoj kući posećuje svake nedelje.
“Ne mogu nikako razumeti ljude koji su izgubili svoje vlastito dete i umesto da te unuke prigrle, jer je to jedino što im je ostalo od sina, oni sve te godine njih odbacuju i otežavaju im život. Kakvi su to ljudi?” pita se već devet godina udovica Lona.
