Glumac Branko Janković u velikom ekskluzivnom intervjuu za Mondo govori o svom odrastanju, životu u domu, glumi, slavi, ali i trenutku kada je odlučio da se posveti kozarstvu, u šta je uložio honorar od serije, o tome kako nam je bonton došao glave, kako vaspitava decu, o sreći, životu, smrti.
Razgovor je vođen u njegovom rodnom mestu – selu Gunjaci – gde je napravio i od života sve što je želeo. A i dalje mašta i gradi.
“Ovde sam rođen, odrastao. Tu sam bio do srednje škole. Nju sam završio u Beogradu a fakultet u Banjaluci. Ovde su mi roditelji… škola je ovde pred zatvaranjem tako da deca ovde ne mogu da mi pohađaju školu ali trudim se da što više slobodnog vremena dođem ovde i da provedem na selu. Ovo ovde je meni glavni motiv, glavna inspiracija i pokretač. Vrlo sam vezan za pretke. Živa istorija, živa biografija ljudi koji su postojali ovde, ili koji danas postoje, i njihove priče koje su bile realne a koje nama deluju kao mitologija mi daju snagu da stvaram.”
Umetnost je kod nas uvek bila na klimavim nogama kada je novac u pitanju. Da li si imao dilemu da li je to pravi put za tebe?
Ja sam prvo taj hleb okusio i kada sam doživeo neke stvari vezano za egzistenciju, onda sam krenuo da razmišljam zašto se ja ne bih bavio i privrednom i nečim što se danas naziva brending. Zašto ja ne bih uradio taj brending svog mesta. E to ako pričamo kroz simboliku to je taj crni i beli konj u meni. Ja sam neko ko drži i racionalnu stranu ali i neko ko voli taj ludeus. Trudim se da odgajim oba ta čoveka u sebi – i tog umetničkog i tog racionalnog.
Je l’ te razočaralo nešto u glumi?
Ne. Ja imam troje dece, čovek sam koji voli i privredu i preduzetništvo. A opet sa druge strane znaš kako nismo mi kao branša glupi da ne možemo da budemo samostalni. Da ne zavisimo od tih bednih budžeta nekih tamo ljudi. Vrlo lako se vidi slika pravog stanja u društvu. Mi možda kao društvo ne želimo da vidimo stvari pravim očima i onda tražimo te neke anestezije. Ali možda kada bismo to posmatrali kroz umetnike bismo videli najrealnije šta se dešava.
Reč koja tebe opisuje je upornost. Koliko ti je bilo teško da istraješ u toj svojoj ideji?
Srednju školu sam završio te godine kada je bilo bombardovanje. Možda je taj srednjoškolski dom najviše uticao na taj moj opstanak. To vam je institucija veoma značajna i o njoj se malo priča. Sva deca koja upišu srednju školu u drugom gradu uglavnom budu u tom srednjoškolskom domu. To je sjajna stvar jer je dete na sigurnom, postoje vaspitači, obezbeđena hrana… milion je pozitivnih stvari. Ali loša stvar je što dođete kao dete a odete kao potencijalni student koji je već zreo čovek. I vi u tom dobu prebobate sve probleme i klinaca ali i starije dece koje su iz svih staleža. Vi kad upištete fakultet to je već određena selekcija dece. A u domu vi imate decu koja pohađaju građevinski smer, medicinski smer, saobraćajni smer. Tu su gimnazijalci, zubotehničari, sve branše su tu. Tu zna da bude vrlo problematične dece ali i da bude genijalaca. E u sklopu tog sadržaja ja sam nekako video da koliko se trudiš toliko ćeš i da uradiš.
Kako pamtiš to vreme u domu?
Bilo je zaista svega. Ali bila je to jedno Ćopićevsko odrastanje. To je jedan poseban odnos. Ja sam se čudio kako mi imamo sličnosti kad se sretnemo posle ovoliko godina. Kao ljudi koji su prošli neko ratište. To je jedna tolika energija. Oni koji su uspeli zaista su postigli mnogo u svojim branšama. A ima i onih koji su podlegli.
Šta ti je tada bilo najteže?
Ja dok nisam upisao glumu meni je glavna tema bila šta ću ja ovde, šta ja radim ovde. Koji je moj neki smisao. Šta ću ja u domu, šta ću ja u toj školi. Ja sam išao u saobraćajnu školu, ja sam je bukvalno prespavao. Onda kad sam sazrevao pitao sam se čime ja da se bavim. E onda kada sam video glumu shvatio sam da je to profesija gde mogu svačim da se bavim. Ima jedna tajna – naše društvo ne shvata glumce ozbiljno. Ima ona – šešir moj nosio bih nakoso al mi ne da moj poso’. E pa moj posao meni daje da ja budem i lucidan, i neozbilja. Da budem kao klovn ali da dođem do svog cillja.
Da li ti je bavljenje glumom uskratilo nešto u životu?
Ja peške idem kroz život. Moja glumačka karijera jeste i biće specifična. Ja se često zapitam na sceni kome se ja to obraćam, ko me to gleda u publici. Gluma je teška profesija. Znate u svakom sistemu dok ga ne uspostavite i ne uzdignete tu ima problema. Posle kada ga uspostavite onda je to samo održavanje. E to zatupljuje. Glumci su društveno prihvaćena branša. Zašto privrednici, ljudi koji imaju svoje holdinge stavljaju decu u tu branšu. Baš zato što daje sve te mogućnosti – juče sam igrao predstavu, dan pre toga bio na premijeri filma u Novom Sadu, sada sedim ovde, nedavno sam izvlačio đubrivo, išao posle u vinariju da pričam sa nekim ljudima vezano za sireve. To je jedno bogatstvo. Meni glumac otključava sva ta vrata. Tu se drugačije ljudi otvore.
Za razliku od mnogih tvojih kolega, ti glumačku profesiju ne misitifikuješ.
Tu ima jedan opasan žilet. Jer ima onih koji kažu ma pitanje je koliko se on i bavi glumom. Čim ja ne pravim od toga neku konstrukciju. Ako se stvari rade lako, ne znači da je priprema laka. Ja volim stil glumaca i umetnika uopšte koji lako nose sadržaj.
Igrao si u nekim od najgledanijih serija, bio veoma zapažen… kako si dočekao slavu koja neminovno ide uz to? Je l’ te promenila slava?
Ne. Ja sam samo to preokrenuo na sadržaj proizvodnje i kozarstva. Nisam dao svom egu ili nekom tom đavolu u meni da se pogordi. Znate šta je fora, ono što ima u “Vrućem vetru” kad kaže – nije poenta to što radi nego je poenta ta dokolica. Tako i meni. Nije mi kvalitet života – ja odigrao nešto, ili nisam, bio negde ili ne… sve je to super. Ali kad mene neko nešto pita njemu je bitno šta ja privatno radim. E taj sadržaj je meni bitan jer taj mene gleda privatno. Trudim se, evo i deca mi rastu… meni nije jasno…ma neću da pričam.
Reci slobodno.
Ma nije mi jasno kad neko napravi neku veliku stvar da posle dovede sebe svesno u situaciju da reklamira neke gluposti.
Eksploatiše i prodaje svoje ime i delo za nešto što ne bi trebalo?
Tako je. A to što promoviše je porok. Da li je on u mladosti potpisao neke ugovore pa su ga uhvatili u klješta. Ko zna kakav je on zaista privatno. E to je upitno. Možda je on jedna džukela. I onda sve pada u vodu. Sve što je napravio u svojoj profesiji.
O tome ljudi neće javno da govore. Nije sporno da tvoje kolege rade reklame, ali to za šta ćeš dati svoje ime…
Ja razumem egzistenciju. I kad moj klasić i ja jedemo sendvič na crtu prihvataj sve. To mogu da razumem. Ljudi se bore. Javne ličnosti imaju mnogo prostora u medijima. Ja znam šta je podtekst toga. Ali zatšo javna ličnost ne bi uzela da kaže nešto kvalitetno. Tu može mnogo da se uradi. Evo pogledajte šta smo mi uradili za 6-7 godina – i kućice, i koze i mlekaru i vozila… i sad ja nagovaram umetnike da pomognu na taj način. Ti kao umetnik pomozi seljaku, uzmi tu bočicu pa kaži da ljudi dođu kod njega. Veliki marketi su poklopili mogućnost za domaću proizvodnju. Pomozi mu na taj način. A ne uzmeš tamo nešto… i druga stvar, ima tu još jedan problem. Glumci za razliku npr od slikara imaju potrebu da se nekako privatno dodvoravaju. Razumem uloga, projekat. Ali zašto privatno. Ja sam kao lep, sladak. Što reče Radmilović – nit se*e nit piša. Ne znam čemu to. Ja imam 40 godina, i kad ću ako neću sad da budem pun snage, želje, izazova. Šta treba da se ponašam kao lutka sa naslovne strane?!
Spomenuo si kozarstvo. Kako je došlo to te ideje?
Ja sam jedne zime kupio konja, jahali smo ga. Onda sam napravio velike sanke, kao ruska trojka. I upregnem tog konja i onda se vozim ovde po brdima. E onda se oženio jedan moj rođak koji je imao koze. I odem prvo veče kod njega kad dolazi rodbina da se čestita. I čujem tu neku priču od njega i ubaci mi tog nekog crva. I počnem da to sagledavam sa svih strana. Ma mora čovek da bude otvorenog uma. Pre toga sam razmišljao da se bavim pasterizacijom ovog našeg seljačkog domaćeg. Ali znate li koja je tu koknurencija. Kako vi da dođete do kupca da ga ubedite da to proba. I onda kad proba da kupi i drugi, treći put. Međutim ovo sa kozama me nekako zaintrigiralo. Ja sam posle glume inače studirao filozfski fakultet. I onda sam razmišljao – eto taj jarac u mitologiji, u filozofiji. Satir – polu jarac, polu čovek. Onda simbol kod našeg naroda. Koza je što kažu druga majka. Odhranila nas je između Turaka i Drugog svetskog rata. Spasla nas je.
Krenula je ideja, lepo si to smislio ali onda je moralo nekako da se počne.
Na šta me konkretno navodiš?
Konkretno na novac. Od nečeg mora da se krene.
Tako je.
Odakle novac?
Kako odakle. Prvih 10-12 hiljada evra koje sam uzeo da izgradim štalu sam uzeo od honorara od serije “Lud, zbunjen, normalan”. Kante sam ja vukao, imao sam neku “škodu”. Prve kante mi je dala jedna mlekara tu iz Mionice. Polovne kante koje sam ja oprao i u njih stavio sir. Etikete sam izrađivao na štampaču. Vakumirku sam platio 600 evra. Sir mi je stajao u podrumu i kad smo kupili tu vakumirku onda sam pakovao sir i nosio ga kupcima. Znam mnogo firmi koje zbog svog ekstraprofita preusmeravaju novac na investiranje. Sa te pozicije vi vidite da je to idealno za poslovanje. Ali te firme pucaju jer nisu peške napravljene. Jedno jutro se probudite i samo vidite da su svi lanci popucali. Jer niste bili svesni tog nastajanja.
Dobro, obezbedio si novac, krenuo si da prerađuješ mleko… kako si došao do prvih mušterija?
E tu je pomglo to što sam glumac. Drugo, imate vi svetske njuške koje imaju biznis. I onda se reflektor okrene ka tome. Ali vi kad probate proizvod vidite da to nije ništa. I odlazite. Ja mogu biti Maradona, ali ako proizvod ne valja, onda ne valja. E ja sam okrenuo reflektor i trudio sam se da to što radim, radim dobro. Da to što radim, radim pošteno. Iako su me i stručnjaci koji su nekada pokušavali time da se bave upozoravali – Branko nema šanse da uspeš, propašćeš.
Šta su ti rekli, zbog čega ćeš propasti?
Evo ako pričamo o siru i mlekarstvu. Niko ne računa na elemenat logistike i organizacije. Niko ne računa na fiksne troškove koji rastu. Jeste li videli šta se dešava u Americi, ovaj skok struje i goriva. Imate skok inflacije. To morate da pratite. Evo zašto je meni sad došao ovde jedan od najboljih kuvara u Beogradu. Rekao sam mu Milane molim te dođi jer hoću da se igramo sa sirovinom. A ovi neki misle da je to kako padne. Nije, morate da radite na svim frontovima. Ja sam verovanja da je metafizika pre fizike. Sećam se kad u jedan elitni restoran donesem tri kante sira zato što prolazim tuda. A onda mi vlasnik kaže – au brate, šta će tebi to. A šta je to strašno? Šta je to strašno? Je l’ to zato što je on gledao na TV-u da neko sedi i da je taj neko mangup. Vi imate švajcarske proizvođače najskupljih sireva na svetu koji čiste štalu. Ali to je naša malograđanska palanačka svest. Ja to ne razumem. To je po principu ti umesto da sediš ko gospodin ti vučeš kante sira. Šta to znači?
To je onaj ego o kome si govorio.
Da. E ja mislim da sam to pebobo još kao glumac. To je kao kad glumac dođe pa kaže e je l’ došao rekviziter treba da počnemo scenu. Pa uzmi sam stavi čašu gde treba. Ne mislim ja da rušim posao rekvizitera niti njemu da smetam ali ako vidiš da je čovek u poslu… Imam ja ovde jednog strica ovde, fenomenalnu rakiju pravi. I ne mogu da ga ubedim da kupi flaše kako treba. Nego on uzme flaše od ovoga i onoga, uzme neke čepove, i vi to kad vidite nemate poverenja u to da treba da probate. Morate o svemu da vodite računa.
Kada si stekao poverenje kupaca u poslu sa preradom mleka i pravljenjem sira, ti krećeš u nešto što je ovde široj javnosti gotovo nepoznato bilo a to je da jedan proizvod kakav je surutka spakuješ u nešto što je kapsula, u nešto što je prah. Kako je do toga došlo?
Ja sam veoma znatiželjan. Bio sam fasciniran procesom liofilizacije. Evo svo voćarstvo prelazi na liofilizaciju posebno kod skoka energenata i kod skoka logistike. Ako jedan kosmonaut živi mesec dana na liofilizovanoj hrani i funkcioniše savršeno u tom prostoru gde se nalazi. Ako farmacija to radi, ako se molekularna biologija time bavi. Nije mi jasno zašto onda to ne bi bio slučaj i sa čuvanjem ove svakodnevne hrane? Svima je jasno da je surutka lek, ali niko se nije bavio time kako da to sačuva. I onda sam ja krenuo u tu priču. Bio mi je izazov.
Ali i to je svojevrstan rizik jer je trebalo uveriti ljude da to što si spakovao u neki prah ili kapsulu ima isti efekat kao ono što smo kupovali u flašama i pili.
I bolji, jer ja ne koristim nikakve konzervanse. Vi kada to ubacite u flašu morate da ubacite i konzervans. Znate li kako funkcionišu veliki trgovinski lanci? Imaju čoveka koji samo gleda datume. I na tri dana pred istek on odmah vraća robu. I onda kažete – da bih opstao moram da ubacim “E” taj i taj.
Ti si ceo ovaj kraj uključio u posao sa kozama?
Da. Mislio sam na početku da ću imati problem sa sirovinama. U jednom trenutku sam sam imao 250 koza. To je veliki posao. Plus mlekara i prerada. Ali kada sam video da su se ljudi zainteresovali onda sam video da to može biti jedna stvar da svi budu zadovoljni. Pričao sam skoro sa ljudima. Mnogo mi mislimo kako će neko tamo negde uraditi to nešto i mi ćemo biti srećni. Nema toga. Sad je svet blizu. Treba to ispratiti kako treba. Zašto se pored auto-puteva u Srbiji ne otvore nacionalni restorani. Zašto? Taj restoran će “povući” i čoveka koji će da naseče drva za taj restoran. Da se posade na kraju krajeva dva hektara pasulja. Ne mora da pije. Ioanko vozi, ali nek pojede 2-3 sarme. A ne da jede, ajd sad da ne imenujem. Mislim da o tome niko nije razmišljao.
I na sve to krenuo si u jedan neimarski posao – sagradio si vodenicu. Zašto?
Jedan od prvih filmova kojeg se sećam je “Leptirica” Đorđa Kadijevića. On je u antologiji svetskog horor filma. Pa i nas decu su plašili vampirima i vešticama. Glavna radnja se i dešava u vodenici potočari koja je inače karakteristična za Zapadnu Srbiju. Sve je to mene isnspirisalo. E sad ako Francuz može da me vodi u svoje stare podrume onda hajde da vidimo šta je kod nas autentično. E to je ovo ovde. Ja se ovde sjajno osećam. Dođem ovde u i budem po ceo dan. To je moja baza da se zavučem u ovu jarugu. Uostalom gde bih ja doveo neke ljude da probaju moje proizvode a da to je to autentično.
Ovde ne može samo da se dođe kad kome padne na pamet, ne postoji ni klasično radno vreme.
Da, ovo jeste neka drugačija priča. Prvo, ja želim da se ovo mesto poštuje. A kako i nebi kad je vodenica izvor života. S druge strane, kad bi se to pretvorilo u lokalnu priču ja nemam ljudski kadar koji bi to mogao da iznese na način na koji sam ja to zamislio. Ovo jeste autentično mesto ali usluga i kvalitet pripreme hrane moraju da budu na najvišem nivou. Drugo kad je lokalna priča onda ako dođu poznati uvek bude tu neko da ih gnjavi. Ljudi kad dođu ovde mogu da vide da ovo nije samo ambicija jednog zanesenjaka. Ovde sam zamislio i jednu pozorišnu scenu. Sada smo u fazi pripreme da vidimo kako bi ta predstava trebalo da izgleda.
Vidi, da ti nešto sad kažem. Ubi nas taj bonton. Možda to sad zvuči ruralno… ali to uglavnom usade deci kad su mala. Ja sam ovde bez gaća trčao kao mali. Nisam osetio pravo to štrojenje. Eto kad već pričamo o tom vaspitanju i bontonu. Granica je samo u vašoj predrasudi. Današnjim generacijama su isečena krila. Taj bonton i komformizam upropaštava čoveka. Evo primera radi kad smo gradili ovu kulu odma je bilo – joj kako ćemo, joj treba skela. Ma rekoh ajde polako ćemo. I eto napravismo. Onda je bilo a kako ćemo je pokriti. Pa pokrićemo je, polako, dok dođemo do krova. I sve se završilo. Ali odmah je bilo kako ćemo jer se nikad to nije radilo. Pa šta ako nije. Taj bonton – po principu mi smo fini, mi smo dobri, mi smo kulturni. Lepi smo. Pošteni smo. Ma čoveče pusti biće neka diše. Vidite kako vreme leti. Svi se zaje*u – uhvate se grčevito za taj život a 50 godina časkom prođe. Uživaj u životu čoveče! Skini se go i skoči u onu jarugu, u ono jezero i uživaj.
Ali za tu vrstu slobode je potrebno mnogo hrabrosti.
Pa potrebno je dosta elemenata. Ali mi smo takavom mestu… a naša sela su prazna. Mi smo sa te strane bogonezahvalni. Po ceni jednog do dva leta do Njujorka vi možete da kupite u Srbiji celo jedno seosko imanje. Pa gde to ima. Jedno bolje vozilo je celo jedno seosko gazdinsko gde je čovek do juče živeo.
Šta nam se desilo? Kako smo došli do toga da jedno vozilo vredi ko seosko imanje?
Ma ta lažna slika o gradu je sve uništila. A i grad kao sredina je takva da je potrebno dosta ljudi da bi se sve to servisiralo. Znate kako je sad po Americi i Kanadi – mnogi bi se vratili ali su kreditno zaduženi. Ruši se američki san. To je to… uljuljano jedno komformističko društvo. Nose TV i informacije na ramenima. Pre se trgovalo informacijama. Ranije nisi tek tako mogao da saznaš cenu šljive u Šapcu koja se preko Save izvozila u Austrougarsku. Nego sedi na konja pa ajde. Dok dođeš tamo, pa dok se vratiš, pa dok natovariš, pa dok oteraš – ono druga cena. A sad saznaš u sekundi. Koliko god da raste taj pritisak taj protok informacija ceo jedan pravac će se vratiti u prirodu. Biće na kraju što je Niče rekao kad je krenula industrijska proizvodnja knjiga – glavni cilj je da se ne prepozna šta je kvalitet a šta nije. Ali većina ljudi će se vratitit. Šta više može da me fascinira.
Ti si pored svega ovoga o čemu smo do sada pričali i otac i suprug i sin. I najveću odgovornost imaš kao otac. Imaš li strah kako decu izvesti na put u ovom današnjem svetu?
Vidite kako je zanimljiva ta veštačka inteligencija kada je razvoj dece u pitanju. Mislim da to niko ne kontroliše. Meni je moj Vukadin na telefonu instalirao neku igricu. Da vidite vi kako tu algoritam radi. On mene na svakih 10-15 minuta podseti da sam nešto dobio gratis, da je neko bodovanje završeno i da je sad baš pravi momenat da ja nešto uradim u toj igrici. Zašto? Da bi kao bio car. Vidite, to je zabluda sve. A opet sa druge strane… bio sam skoro na jednoj svadbi, to sve moderni svetski mladi ljudi. Ja sam se oduševio. Nisu oni neki tupavi ljudi. Oni su visoka klasa. I široki su. A što su širi to su privrženiji za mesto rođenja. Eto pomenusmo taj američki san. Sve je to ok, odem ja to da vidim ali ja volim moju jarugu još više. Jer mogu da odem i tamo i ovamo. Ali uvlačim ja decu svoju u ovu priču. Evo snimamo neku emisiju “Kuhinja kod jarca” pa Koviljka seče luk, pa gleda kako se snima.
Jesi li srećan čovek?
Kako ne. Ja sam ko bager. Ja sam lud. Ali vidi, ne znam kako da objasnim to, ali ima nekog blagoslova. Evo primera – nije stvar što je Jokić u tom trenutku dao taj koš, nego to koliko se on žrtvovao da ga da. E srazmerno tome je onda i stepen sreće koju on oseća i njegov tim. Evo ja sam npr oduševljen biografijom Tolstoja. On kažu ode da se kupa, sve prska vodom a Čehov ga samo gleda. Čehov bio stidljiv. Opet je Dostojevski imao drugačiju biografiju. A mi kao narod smo bliži stepi i planini. Toj jaruzi i šumi. Ja jesam srećan čovek. Ja sam gladan čovek. A šta to znači. Znači da sam željan, kad me Bog toliko voli, da se sav taj sadržaj kroz mene realizuje. Želim da ovde bude puno dece, puno ljudi, da se na ovom potoku i u ovoj vodenici samelje puno brašna. Da se cela Zapadna Srbija bavi kozarstvom i da budemo jedno kulturno, pametno i promišljeno društvo. U današnje vreme kad je svet postao palanka i kad je postao dostupan. I kad se na kraju podvuče crta da se kaže da je živeo jedan zanimljiv čovek sa zanimljivim ljudima. I to je to. A ne da bude gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa. Često se ja presipitujem da li sve to dobro, da li je pametno ili ne. I posebno vodim računa kako firma raste i kako su mogućnosti veće po onoj – pazi šta želiš, možda se ostvari. Vrlo sam zadovoljna i ispunjen. A što se glumačke moje priče tiče, mislim da moje vreme tek dolazi. Mi glumci smo ljudi koji se eksploatišu i mentalno i umno. A šta mene da eksploatiše – nisam zgodan, nisam atraktivan, ne nosim nijedan brend sem svog. Nemam tetovaže i pirsinge. Nemam lobi iza sebe. Nego kažu to je onaj kovrdžavi što nešto juri koze. Ali ljudi me prihvataju. Danas je vreme takvo da čim je nešto drugačije odmah bude šta je ovo, ko je ovo. A samo vrhunsko aristokratsko društvo daje sebi priliku da proba nešto drugačije. Ja igram na tu kartu.
Pomenuo si nekoliko puta Boga. Misliš li da u svemu ima i neke te više promisli?
Naravno čoveče. Evo gledaj po predstavi – zna se koji ti elementi trebaju da je napraviš ali dok se ne desi ta sabornost, to neko ludilo, nema od nje ništa.
Rekao si – da iskoristim to kad me Bog već ovoliko voli… veruješ li da je to zasluženo nešto od ranije?
Mislim da jeste. Stradao je dosta ovaj kraj. Mnogo je ljudi ovde dalo živote za komad te Srbije. Ljudi su u Šapcu prelazili Savu a nisu znali da plivaju. Davili se ali su išli. Razmišljam nešto – traganje – je reč koja je bitna u mom životu. Ko zna ko iz mene progovara, ko u meni živi. Sećam se i tog užeg izbora kad me Boro Stjepanović nije primio… nisu prepoznali to u gomili. Nisu prepoznali to neko ruralno dete koje hoće da se bavi glumom. I sećam se kad sam sa Cetinja seo na voz za Beograd. A onda za Banjaluku. Boro me uputio tamo. I ja sam odmah otišao. Nema kompromisa. Mikelanđelo kada je radio Sikstinsku kapelu njemu su noge oticale. Krvario je. Evo mi smo sav ovaj kamen spustili dole. Nije bilo dileme. Kamen po kamen. I vi kroz taj proces nošenja kamena imate drugačiji pogled. Nije isto kad dođe bager i op – gotovo. Što reče Niče – knjige koje su nastale brze u plamenu sveće i pepelu duvana će tako i nestati. U plamenu i pepelu.
I kad smo kod nestajanja. Za kraj – da li je sve ovo što radiš ta neka borba sa prolaznošću života. Sam si rekao da život brzo prođe.
Ja sam dosta o tome pričao sa monasima koji su maltene u asketizmu. Kvalitet tvog života i tvoje žrtve prema životu biće stepen uspona u carstvu Božjem. Zašto je na ovom svetu dato i grešniku da napravi rezultat? Zato što je svestan da je pogrešio i zato što iskorači. E taj njegov iskorak će dati više nego jedan letargični život.
(Kurir.rs/ Mondo)
