Kosmovac, belopalanačko selo koje se nalazi ispod samog Trema, najvišeg vrha Suve planine nadaleko je poznato po svojim vrednim stočarima i drvarima, ali ga nije zaobišla sudbina ostalih suvoplaninskih sela. Mladi su se u potrazi za poslom u fabrikama odselili u Niš, Belu Palanku, Beograd, Pirot, Crvenu reku i druga mesta, a u selu su ostali samo stari ljudi.
Po završetku Drugog svetskog rata u Kosmovcu je živelo više od 400 ljudi, sada svega 40-tak. Za razliku od meštana koji su proteklih decenija jedan za drugim odlazili iz sela, u Kosmovac je pre šest godina iz Albanije došla Anila Cakoni (48) sa sinom Klausom.
Zahvaljujući njoj u Kosmovcu se može čuti dečiji smeh, a Anila i njen suprug Senta Stefanović sada su jedina porodica sa detetom, ne samo u tom mestu, već i u susednoj Toponici i Miljkovcu. Anila ističe da joj se sviđa život u Kosmovcu, mada ranije nikada nije živela na selu.
– Živela sam u Tirani, krojačica sam po struci i imala sam svoj krojački salon. Sa sadašnjim suprugom me je upoznao čovek koji je poznavao i mene i njega. Senta je hteo da se oženi i taj čovek ga je doveo u Tiranu. Upoznali smo se i Klaus i ja smo došli u Kosmovac. Svi su nas lepo prihvatili, vrlo su ljubazni prema nama. U početku nisam znala ni reč srpskog, ali učila sam malo po malo. Pomoglo mi je to što znam odlično italijanski pa sam gledala serije na italijanskom jeziku sa prevodom na srpski. Klaus mi sada pomaže oko mnogih reči jer je sada treći razred i odlično govori srpski. Kada je pošao u prvi razred išla sam i ja jedno kraće vreme u školu i jedan nastavnik mi je držao časove srpskog jezika. Sada je drugačije, znam da pišem i ćirilicu, mada je još loše čitam – rekla je Anila za Niške vesti.
Ona je kazala da joj se u Kosmovcu sviđa to što nema gužve i buke kao u gradu.
– Priroda je divna, vazduh je čist. Jedemo domaću, zdravu hranu koju sami proizvodimo bez ikakvog prskanja. Klausu je ovde lepo. Po ceo dan je u prirodi i na čistom vazduhu. Obožava to što ovde ima svog psa i konja, naučio je već da ga jaše. Ima vrlo često dece u selu jer dolaze sa roditeljima koji obilaze svoje kuće i imanja, pa se igra sa njima – kazala je Anila.
Prema njenim rečima, život u selu mnogo se razlikuje od onog koji je ona vodila u gradu.
– Tamo sam imala puno posla, mnogo mušterija jer umem da šijem svu žensku garderobu – suknje, haljine, komplete. Da bi stigla da završim sve porudžbine, nekada sam morala da spavam u salonu. Imam i ovde puno posla, ali je drugačije, opuštenije. Imam obaveze u kući i na njivi, i pomažem suprugu u mnogim poslovima. Ovde sam naučila da sadim baštu, da kopam krompir – priča Anila:
– U Albaniji je moja baka imala malo paradajzda i paprika, ali to je bilo po desetak strukova, a ovde imamo veliku baštu. Čuvamo krave, a ranije smo čuvali i ovce, ali morali smo da ih prodamo kada je pre dve godine moj svekar doživeo moždani udar. Čuvanje ovaca je velika obaveza, a suprug ima puno posla oko obezbeđivanja sena za krave, a i seče drva. Pored toga svakog dana vozi Klausa do škole u Crvenoj reci i vraća ga otuda, jer nema drugog načina da ide u školu. Crvena reka je 14 kilometara daleko.
Dodala je da je ovih dana položila testove za polaganje vozačkog ispita i nada se da će uskoro položiti vožnju tako da će preuzeti obavezu da vozi sina u školu. Anila je kazala da je preko interneta u stalnom kontaktu sa roditeljima, bratom i sestrom koji žive u Tirani, a preko leta obavezno ide tamo da ih obiđe.
Prema rečima Temeljka Stefanović (62), rođaka Sente Stefanovića, u vreme kada je on bio dete Kosmovac vrveo od ljudi, a četvororazredna škola je imala 40 učenika.
– Klaus je sada jedino dete u selu, a nekada je u selu bilo 100 đaka. Do četvrtog razreda su išli ovde u školu, a od četvrtog do osmog u Crvenu reku. Čak je škola ovde imala i svoju menzu. Nije bilo porodice da nije imala pune obore stoke. Domaćinstva su čuvala na stotine ovaca i na desetine krava, jer je ovo područje Suve planine “bogom danom” za stočarstvo. Na području Kosmovca postoji čak 60 izvora koji ne presušuju ni tokom leta kada su najveće suše, tako da i za ljude i za stoku ima dovoljno vode – rekao je Stefanović.
Po njegovom mišljenju, Kosmovac, ali i mnoga druga planinska sela u Srbiji ne bi opusteli da je država na vreme, dok je u selima još bilo puno ljudi, uvela poljoprivredne penzije.
– Ljudi su se zbog toga selili u gradove, zbog toga što su se plašili da će, kad ostare biti bez ikakvih primanja. Zapošljavali su se u fabrikama u gradovima i tamo gradili kuće i formirali porodice. Mladi ljudi su navikli da tamo žive i se sada teško odlučuju da se vrate u sela – istakao je Stefanović.
On je kazao da dosta ljudi iz Kosmovca, poput njega, nije napustilo svoja imanja iako žive u Crvenoj reci ili Beloj Palanci, već ih redovno obilaze, obrađuju njive i na Suvoj planini čuvaju stoku.
Prema njegovim rečima, poslednjih godina Kosmovac su otkrili planinari i ljubitelji prirode, tako da se u selu sve više gradevikendice i sve je više onih koji žele da uživaju u netaknutoj prirodi tog kraja.
Kurir/Niške vesti
