„Bio sam meta hejtera, vređali su i mog tatu, govoreći da misli samo na novac“, kaže prvotimac Udinezea
Još jedan gastarbajter se prijavio sa obuče dres Crvene zvezde. U bliskoj prošlosti su to činili Marko Marin i Srđan Spiridonovć, Nemanja Motika, sad je tu Aleksandar Dragović, a u budućnosti bi mogao i – Lazar Samardžić.
Iako je tek maltene na početku karijere, vezista Udinezea je nagovestio spremnost da se jednog dana pojavi na stadionu „Rajko Mitić“. To u ovom trenutku ne deluje realno, jer su srpskog reprezentativca u minula dva prelazna roka želeli Napoli i Juventus i nije baš ohrabrujuće po srpsklog prvaka da uđe u finansijsku trku sa tako platežno moćnim italijanskim klubovima. No, u nekom trenutku – čak ni momak rođen u Nemačkoj ne zna kom – do saradnje bi moglo da dođe. Na osnovu njegove želje iz detinjstva.
„Kada smo išli u Srbiju, uvek su me vodili na Marakanu da navijam za Crvenu zvezdu. Moj tata je veliki navijač. Obećao sam mu da ću tamo završiti karijeru. Zaljubio sam se u navijanje Delija“, slikovit je bio Samardžić tokom intervjua za list Cronache di Spogliatoio.
Ove sezone za Udineze igra redovno, dao je i nekoliko važnih golova, ali se i dalje seća početaka u rodnom Berlinu. Tad su ga hteloi baš moćni klubovi. I ličnosti.
„Dok sam odrastao u Nemačkoj, trudio sam se da budem kao Lionel Mesi. Sa 16 godina imao sam priliku da probam, Barselona je pokucala na moja vrata. Bio je to Patrik Klajvert, šef omladinskog sektora Katalonaca, predočio nam je plan i ideju koju su imali, ali roditelji su mislili da sam premlad da odem. Bio sam saglasan sa njima“.
Barselona nije jedini moćni klub koji je tražio Lazara Samardžića.
„Godinu dana kasnije, Milan je pokušao. Zajedno sa porodicom sam otišao u Milanelo, na poziv Paola Maldinija. Pokazali su nam objekte, imao sam 17 godina i otac mi je govorio da je italijanski fudbal do pre nekoliko godina vladao svetom. Rekli smo i tad da nećemo da žurimo. Ubrzo sam debitovao za Hertu i svakog vikenda sam išao na Olimpijski stadion da gledam meč. Mnogo sam voleo taj stadion“. Pre ili kasnije, šansa u velikom klubu će se ukazati. Iako je već mogao da igra za budućeg šampiona Italije.
„Doživeo sam neprijatnu situaciju iz prve ruke. Pregovarao sam sa Interom, ali se posao nije realizovao. Bio je avgust, dobro se sećam, međutim, kada su se pojavili prvi problemi u pregovorima, otvorio sam telefon i pročitao mnogo uvreda u. Iz časa u časa su se povećavale. Svaki komentar na mom profilu je bio o tome. Tad sam sebi rekao: „Laki, smiri se. To je normalno“. Navijači su ljudi, a nisu svi ljudi isti. Obećao sam sebi da ću tad gledati napred, da će me uvrede ojačati“. U čitavoj priču, u negativnoj konotaciji, uvučen je i otac mladog fudbalera, Mladen.
„Zabolele su me reči navijači koji su na mog oca bacili loše svetlo, vređali su ga govoreći da misli samo na novac, da mi kvari karijeru. Tih dana smo mnogo pričali, a posle haosa sam shvatio da se nimalo ne kajem zbog toga kako je krenula priča, što nisam otišao u Inter. Ta situacija mi je pomogla da odrastaem. Kad ste na meti hejtera, ne smete ni pasti, ni odustati. Umesto toga, smejte se tome, jer je normalno da se to dogodi, nažalost. Potrebne su vam pozitivne vibracije da preokrenete situaciju u svoju korist. Ako im se to ne sviđa i osećaju da moraju da vas vređaju, znajte da ima isto toliko ljudi spremnih da vas podrže. Zapravo, kada sam se vratio u Udine da treniram, dočekali su me sa osmesima. Ništa se nije dogodilo. I to je bilo ono što mi je trebalo“.
Sam Samardžić je potreban Srbiji. Zato je prošle godine rešio da promeni fudbalsko državljanstvo i umesto Nemačke predstavlja našu zemlju.
„Shvatio sam da je među Orlovima nivo fudbala visok. Tu su Dušan Vlahović, Sergej Milinković Savić, Dušan Tadić, Aleksnadar Mitrović… Shvatio sam da sam napravio sjajan izbor, uprkos tome što sam oduvek živeo u Nemačkoj. U mojoj porodici se govori srpski, a i u kulturološki se tako osećam“, dopunio je Lazar Samardžić.
