Sirota majka: “Sećam se, sredila sam moju Anđelinu kao malu pčelicu”
Niko nije ni slutio da se lepa trogodišnja devojčica sa doteranom frizuricom, presrećna što ide na svoju prvu “zabavu”, nikada neće vratiti majci u naručje i to iz komšijskog dvorišta, kapija do kapije, sa rođendana komšinicine jednogodišnje ćerke.
Ali upravo se tako dogodilo pre sedam godina kada je vest koja je Srbijom pukla kao bomba u crno zavila zaječarsko selo Vratarnica u kojem se takav zločin dotad nije dogodio.
Kao ni pokojnu Tijanu Jurić, Srbija nije zaboravila ni malu Anđu, trogodišnju Anđelinu, devojčicu anđeoski plave kosice i prelepog osmeha. Nema reči koje bi mogle da opišu sudbinu koja ju je zadesila i pakao koji je preživela u poslednjim trenucima. Gnusno i monstruozno, blage su reči za to.
Njena majka i danas je neutešna, a da je živa njena mala Anđa sad bi bila školarac. Ode na groblje sama, zapali joj sveću a da zlo bude još veće iz tog istog dvorišta, iz kog je potekao ubica njenog deteta, svakog leta u isti dan čuju se muzika i veselje, rođendansko slavlje poput onog s kog se njena mala Anđa nikada nije vratila kući.
Upravo na prvu godišnjicu smrti unučice njena baka se tada, pre pet godina prisetila njenih reči…
– Rekla mi je, kao da je predosetila: “Bako, plakaćeš zbog mene, neće me više biti” – sa suzama u očima tada je ispričala svoju priču Dušanka Stefanović, baka svirepo ubijene trogodišnje Anđeline.
Baka Dušanka i deka Živojin tada su pre pet godina pričali ovako:
– To je bilo živahno dete. Volela je ljude. Svima je verovala. Spavala je sa mnom u krevetu, skoro svaku noć. Ne možete shvatiti koliki gubitak smo preživeli. Ili nismo ni preživeli. Zapravo, nikada nećemo moći da prežalimo to što se desilo…. Svakog dana mislim na nju. Sanjam je. Molim se da je srećna s anđelima. Drugačije ne mogu da preživim – skrhanim glasom objašnjava deka Živojin.
– Moja unuka mi je davala snagu da živim. Deca su najveće blago. Zamislite da vam neko to oduzme. Šta da radite? Čemu da se nadate? Za šta da živite, ljudi?
Suze su joj tada lile niz obraze dok se sećala kobnog dana.
– Sve je počelo normalno. Kao i svakog dana. Probudila sam se. Zajedno smo bile. Uveče ju je komšinica pozvala na dečiji rođendan. Ni slutila nisam da je nikad više neću videti. Dok se okreneš, deteta nema.
– Bilo je oko 9 uveče, kada sam zvala da proverim da li je sve u redu. ” Gde je Anđa?”, pitala sam. “Sa Vladicom je!”. Proklet da je, šta mu je moje dete skrivilo, pomislila sam. Ali, opet sam se nadala da nije ništa. Da se druže. Da je normalan. Kako sam samo pogrešila.
– Nikada sebi neću oprostiti što sam je pustila na rođendan. Nikada! A, mislila sam da ništa ne može poći naopako… – pričala je Dušanka kroz jecaj a onda izgovorila nešto što ostaje urezano u pamćenje – neverovatnu, gotovo nemoguću stvar.
– Kao da je predosetila. Kao da je znala. Tog istog dana, a i par dana ranije, rekla mi je – Bako, plakaćeš za mnom. Ronićeš suze za mnom. Neće me biti… Mislila sam da je beznačajno ali tek kad ju je monstrum ubio namrtvo, setila sam se tih reči – ispričala je tada baka svirepo ubijene devojčice.
Ko je monstrum Vladica i kako se sve dogodilo
Pre šest godina dogodio se zverski zločin koji je šokirao Srbiju, kada je Vladica Rajković iz sela Vratarnica kod Zaječara, oteo s rođendana svoju komšinicu Anđelinu Stefanović,ubio.
Tog 9. jula 2016. Vladica je bio na rođendanu kod deteta svog brata. Uzeo je Anđelinu za ruku i rekao da je vodi u šetnju. Niko od prisutnih nije ni pomislio da bi moglo da se dogodi nešto loše. Naime, Vladica se na toj proslavi igrao s decom, dozvoljavao je da ga jašu, šalio se s njima i bio vidno nasmejan.
– Monstrum se nakon toga okrenuo i otišao kući, a unakaženo telo devojčice ostavio je kraj potoka. Kada je stigao kući, oprao je krvavu garderobu i stavio da se suši na žici. Nakon toga smireno i u čistoj odeći odlazi na rođendan i nastavlja da pije.
Ubrzo Anđelinina majka primećuje da je nema i prisutni na proslavi počinju da je traže. Meštani sela se uključuju, ali i policija.
– Devojčicin ujak primetio je da se Vladica presvukao i uvatio ga za kragnu i pitao gde je ona, ali je Vladica davao nepovezane odgovore. Policija je uhapsila Rajkovića i on je priznao zločin i odveo inspektore na mesto zločina – navodi sagovornik.
– Detetov leš bio je skroz neprepoznatljiv, vidljive su bile stravične povrede, a glava trogodišnje devojčice bila je smrskana. Surovi ubica tada je šokirao inspektore jer je priznao i da je samo mesec dana ranije ubio komšinicu Draganu Stanković (47), za koju se sumnjalo da je otputovala. Rajković i žrtva su zajedno pili, a onda ju je Vladica zadavio i njeno telo bacio u reku Timok, gde su njeni posmrtni ostaci pronađeni.
Za ova dva zločina Rajković je osuđen na 40 godina zatvora, a na suđenju za ubistvo devojčice bio je staložen, bez emocija i trunke kajanja.
Sirota majka:
– Sećam se, sredila sam moju Anđelinu kao malu pčelicu, doterala je i napravila joj frizuru i odvela je na prvi rođendan komšijine ćerke, preko puta naše kuće. Nisam slutila tragediju, jer je bila u društvu dece, pod nadzorom roditelja. Moj brat je bio tamo, a gotovo svi gosti su mi bili poznati. Na nesreću, zadesio se tu i rođak slavljenika, Vladica. Moja devojčica bi sada imala osam godina, bila bi đak, a ne da trune pod zemljom, dok se zlikovac baškari u zatvoru – jedva je tada izgovorila Danijela, pa nastavila:
– Žalim što kobnog dana nisam prva stigla do Vladice, da mu ja presudim! Oči bih mu iskopala, a ne da mu odrede 40 godina robije, pa da ga puste zbog navodnog dobrog vladanja.
Majka je tada rekla i da joj je ubistvom ćerke zauvek iščupano srce iz grudi:
– Anđelina mi je doživotna rana. Često je sanjam. Vidim je onako lepršavo obučenu, kako je otišla na to fatalno rođendansko slavlje. Trčkara oko mene, pruža mi ruke i hoće negde da me vodi. Najradije bih pošla s njom.
