Desingerica kaže da mu prija popularnost i da mu je drago što ga ljudi vole, ali je takođe rekao da često ne može da uživa u miru ili sa svojim društvom.
Već danima javnost bruji o kontroverznom reperu Dragomiru Despiću Desingerici koji je postao jedan od omiljenih izvođača mlađe populacije, a ono po čemu je definitivno drugačiji od svih drugih jesu njegovi performansi i komunikacija sa publikom koju su jedni podržali, a drugi žestoko osudili.
Naime, Despić fanove u prvim redovima redovno lupka patikom po glavi, pljuje, poliva pivom, renda sir i razbija jaja iznad njihovih glava (“pravi gibanicu”) i dodiruje ih stopalima, ali koliko god nekima ovo zvučalo degutantno, činjenica je da ima veliku ljubav svoje publike.
Reper kaže da mu se život promenio ne samo zbog toga što sada odlično zarađuje, već i zato što ga svi prepoznaju i žele da se fotkaju i razgovaraju sa njim.
Kako izdržavaš, odnosno koliko je teško sada biti Dragomir Despić Desingerica?
– Pa teško je, iskreno, jer nemaš nikad privatnost. Čak i ljudi oko mene koji su navikli na to su u fazonu: “Je*o takav život”. Mi se kupamo, oni dolaze do dušeka. Baš ljudi ne kapiraju da sam uzeo da ležim, da se sunčam, nego idu, doplivavaju, trče, vrište. Sedneš tu, da malo piješ sa društom, a oni samo u lice što ti ne uđu. Meni je drago da je tako, jer to znači da te ljudi vole i sve to, ali je to uzelo malo… Baš je preterano, da nemaš uopšte ni sekund da možeš da uradiš nešto za sebe. I kad idem napolje, prerušavam se. Nećemo reći kako. (smeh) Moram, da bih otišao na miru da jedem.
Je l’ ti pomogne to kad se prerušiš?
– Da. Prvo mi je bila paranoja, prvi put kad uđem među ljude. Uđem među 10-15 ljudi, vidi se fakultet neki, ne znam ni ja šta je. Znaš, to je taj uzrast, ono i mene već hvata… I oni prođu. Ja gledam samo da se ne okrenu, i prođu ljudi. Niko ne obrati pažnju, baš antipatično izgledam, i onda slikam selfije, radim šta hoću. Znaš koliko je jak gas.
Niko te ne prepozna?
– Da, uđeš u restoran, nema nikakvih privilegija. “Ne znam da li imamo mesta”, ovi ne veruju, vrište. (smeh) Nekako baš se osetim drugačije, skroz rasterećeno. Ne, a baš sam ružan, do te granice da me ne gledaš. Ljudi to, kad pričaš, kapiraju kao “Znaš to je sve bomba”, jeste sve to lepo, kad te ljudi vole ali imaš neke granice gde postaješ malo psihički… Već nisi normalan. Imam trip da negde ostanem sam, ne zato što će meni nešto da se desi, već su ljudi mnogo navalentni.
Dolaziš do anksioznog stanja?
– Da i devojke su baš… Ja sam fin, ali se desi nekada, dođe ti, vuče te, ljubi u usta, plače, drhti. Jezivo je. I onda mi je ovo neki period privatnosti.
