Grupa Riblja čorba saopštila je u četvrtak da je njen osnivač i frontmen Borisav Bora Đorđević preminuo u Ljubljani u 72. godini.
Legendrni umetnik biće sahranjen u subotu u rodnom Čačku. U nastavku vam prenosimo kolumnu Antonija Kovačevića o umetniku, koja nosi naziv “Šta je nama skrivio Bora, a šta smo Bori skrivili mi?”
Grupa Riblja Čorba saopštila je da je njen osnivač i frontmen Borisav Bora Đorđević preminuo u Ljubljani, nakon što se, kao što mu je u imenu zapisano, dugo borio sa teškom bolešću.
To je bio signal da se oglase mnogi. Većina da pokaže poštovanje, izjavi saučešće, priseti se lepih ili značajnih trenutaka koje su proveli sa Borom ili uz njegove pesme…
Ipak, bilo je nemalo i onih koji su iskoristili priliku da opljunu po pokojniku, da iskale bes na nekome ko nije u stanju da im uzvrati, mada, ako ćemo iskreno, pokojnik ni za života nije uzvraćao na takve napade.
Jedni su podsećali na njegove “nacionalističke” istupe 1990-tih, drugi opet na njegovu podršku vladajućoj političkoj partiji u Srbiji, preciznije na nekoliko njegovih koncerata u predizbornoj kampanji Srpske napredne stranke. Iako postoji značajna razlika između “podrške” i “koncerta”, mnogi to u svom magnovenju nisu bili u stanju da primete. Njima na dušu.
Ono što se, bar do juče, činilo neospornim, je Borin umetnički opus, ali se u javnoj debati koju je izazvala njegova smrt javilo nekoliko pojedinaca koji su i njega doveli u pitanje. No, imajući u vidu da se radi o likovima uglavnom opterećenim Đorđevićevim realno benignim političkim opusom, ne treba im posvećivati preteranu pažnju.
Ili kad Vam ljubav naprosto dozlogrdi i pronađete utehu u drugim, muškim stvarima, pa se napijete sa ortacima na gajbi ili u parkiću ispred zgrade i na kasetašu pustite: “Ostaću slobodan, neću se vezati…”
Bora je opisivao i neslavne momente kroz koje je slutim prošla većina, i koji ne služe na čast nama muškarcima… Ono kad iskorištavaš žene zarad bazičnih potreba i bez očiglednih emocija, neki bi rekli “udaraš recke”, što je tako savršeno opisao u “Evo ti za taksi”.
Neke su žene pratile nas, vojnike
Prođe taj prvi talas mladosti, i dođe vreme za prvi ispit zrelosti, što je u moje vreme bio odlazak u vojsku i oblačenje sivomaslinastog dresa, bez broja. Nije lako to objasniti današnjoj omladini koja nije preživela takvo iskustvo, a u kome se neumitno nameće pesma: “Neke su žene pratile vojnike”. Mene je jedna ispratila one zeznute 1992, pravo na granicu sa Hrvatskom, pa mi ni danas nije svejedno kad je čujem…
A onda odrasteš, završiš fakultet, oženiš se, dobiješ decu, sve po protokolu…I dođu neke drugačije muke. Sinoć si se zapio sa drugarima iz srednje, nisi u stanju da digneš glavu sa jastuka, i na svu muku se još nakalemi žena koja se izvrišti na tebe iz tebi potpuno nepoznatih razloga, tobož besna odjuri na pijac, ili izvede decu u parkić, a tebi u glavi, bruji ono: “Nemoj srećo, nemoj danas”.
I tako prolaze godine u braku/vezi, ti ćutiš, trpiš, radiš stvari po navici, dok emocije polako padaju ispod nule, ali si toliko zabrazdio da nemaš snage/hrabrosti da staviš tačku. Ima Bora utehu i za takav problem, samo poslušaš “U dva će čistači odneti đubre” i bude ti lakše. Bar nakratko.
Ponekad, gledajući oko sebe muku i čemer ovoga sveta, prosto poželiš da se pomoliš Bogu, a nisi od onih koji cvile niti ove molitve po crkvama doživljavaš preterano lično. I onda fakat nema prikladnijer od “Pogledaj dom svoj, anđele”.
U međuvremenu, gramofone i kasetaše su zamenili telefoni. Što ti olakša stvar. Ali ne i život.
Dođe na posletku vreme i da sve po zlu krene, da ti presedne bitisanje u tvom gradu, tvojoj državi, među ljudima koji se smatrao svojim, da te sve umara i baš ništa ne drži u mestu…E, to je idealno vreme da pustiš “Pobeći negde”, bez da je pevaš, jer bi ti to još više pojačalo depresiju, spakuješ kofere i kupiš kartu u jednom pravcu. U mom slučaju za Čikago.
Po jedna pesma za svaku “bolest”
Pa tako odletiš daleko, Vajber i Vatsap ti postanu i otac i majka, i brat i sestra, u mom slučaju i deca…A onda subotom u ove naše gastarbajterske kafane narodnjaci dođu, a ti umesto one “Gastarbajterske” poželiš da čuješ “Zelenu travu doma mog” – iako si u pečalbu otišao iz novobeogradskih betonskih blokova.
A ima tu i ova jedna koja mi se neprestano vraća kao bumerang još od osnovne škole, Borina pesma koju sam najčešće i najžešće osetio na sopstvenoj koži, pa mi dođe kao da sam je lično napisao, a čiji naslov glasi: “Ja ratujem sam”.
I da ne nabrajam sad unedogled…
