“Otac mi je rekao da je Srbija kulturna zemlja i da dođem ovde”. Ovako je Abasu Džulijan (22) iz Ugande posavetovao otac, kada mu je rekla da želi da ide u inostranstvo i studira. On je želeo najbolje za nju, te joj je dao predlog da dođe u našu zemlju i ostvari svoje snove.
Za Informer.rs Abasu otkriva detalje života u Beogradu, ali i kako je saznala za našu zemlju u dalekoj Ugandi.
– Dolazim iz Ugande i studiram medicinu na Univerzitetu u Beogradu sada na drugoj godini. Ne mogu da se setim kada sam prvi put čula za Srbiju, ali znam od koga. Prvi put sam čula za Srbiju od fudbalskog trenera Milutina Miće Sredojevića iz Ugande. Onda sam u školi saznala za Nikolu Teslu i naravno morala sam da znam da je iz Srbije. Sve vezano za Srbiju je novina, slušala sam dosta o njoj i dosta znam o fudbalu i naravno o Novaku Đokoviću – ističe.
Program stipendiranja olakšao joj je put do cilja.
– Živim u Srbiji sada dve godine. Ovde sam došla krajem maja 2021. godine kao stipendista po programu ”Svet u Srbiji” koji je program stipendiranja studenata iz zemalja NAM koji obuhvataju zemlje Afrike, Azije zemlje i zemlje Južne Amerike. Ovaj program stipendiranja postojao je 1970-ih godina kada je Srbija još bila Jugoslavija, ali je ponovo oživeo 2011. godine – priča nam.
– U stvari, pre nego što sam uopšte otkrila da postoji program stipendiranja, već sam tražila univerzitet za studiranje ovde u Evropi. Ali prve zemlje u koje sam se prijavila bile su Nemačka, Austrija i Holandija pošto sam već imala neke prijatelje u tim zemljama i bila sam tamo ranije kada sam bila mlađa. Ali tamo je bilo tako skupo, a i moji roditelji su želeli zemlju koja još uvek ima mnogo kulturnih vrednosti. Tako smo otkrili Srbiju i ona mi je nekako bila prvi izbor. Moj otac je rekao: “Srbija je pravoslavna hrišćanska zemlja, i još uvek snažno drži kulturne i porodične vrednosti, pa te molim da ideš tamo” – priseća se očevih reči.
Kako kaže, padeže ne koristi, ali se snalazi i naš jezik joj je veoma simpatičan.
– Moj prvi utisak o ovoj zemlji bio je dobar, ali čuvši drugačiji jezik na aerodromu skoro sam se vratila u Ugandu (smeh). Iako sam bila svesna da ću dva meseca da učim srpski jezik, a zatim da studiram medicinu na srpskom, bilo je apsolutno strašno, ali avaj, stigla sam dovde iako govorim bez korišćenja padeža – priča kroz smeh.
Za naš narod ima samo reči hvale, a jedna stvar ju je posebno “kupila”.
– Volim Srbe generalno, Srbi su veoma ljubazni i gostoljubivi zahvaljujući svima vama koji ste mi pomogli da se snađem u gradu jer uvek gubim putanju ili hodam u suprotnom smeru, ali pomažu mi dosta aplikacije – priča nam i dodaje:
– Uživam u Srbiji jer se osećam kao kod kuće, ova zemlja je tako mirna i ima veoma lepu prirodu. Bila sam u nekoliko delova van Beograda a to su Novi Sad, Valjevo, Pančevo, Zlatibor i on mi se posebno dopao.
U Srbiji je postala veliki gurman, jer kako ističe, naša hrana joj je fantastična.
– Hrana je ovde neverovatna. Probala sam nekoliko jela kao što su sarma, ćevapi i karađorđevu šniclu, ali takođe nisam toliko upoznata sa većinom srpske kuhinja pošto jedem u studentskoj menzi i tamo je hrana skoro ista svaki dan.
Prvi šok koji je doživela, bila je zima koju je po prvi put u životi imala priliku da oseti.
– Zimska sezona je možda jedno od mojih najgorih iskustava jer nemamo zimu u Ugandi i u Africi uopšte. Osim toga, moja nastava je na srpskom jeziku, jedva da razumem šta moji profesori predaju, što znači da moram da radim dva puta više od mojih srpskih kolega, što ponekad može biti frustrirajuće – priča nam.
Mešavina muškog i ženskog roda.
– Srpski jezik je težak, ali toliko interesantan. Imam poneki izazov tu i tamo, ali se zaista trudim da ga poboljšam. Zabavna činjenica je kada govorim srpski dva sata uzastopno, toliko se zbunim i počinjem da mešam ženski i muški rod.
Abasu ima cilj, a to nije pomoć njenoj porodici, već najugroženijima.
– Ja sam ambiciozna i veoma principijalna devojka koja je “došla od kuće da promeni dom”. Došla sam u Evropu, u Srbiju da steknem kvalitetno obrazovanje, naučim nove veštine, upoznam se sa drugačijom kulturom i boljim sistemom kako bih mogla da odem, vratim se kući i primenim ono što sam naučila kako bih učinla živote u Ugandi mnogo lakšim, posebno deci i devojčicama – priča i dodaje:
– Kao što većina ljudi uvek misli da je Afrika veoma siromašan kontinent. Ja sam lično iz veoma dobre porodice i moj razlog što sam ovde nije da poboljšam živote članova moje porodice, već živote manje privilegovanih kod kuće.
Volela bi da ostane ovde, ali nekome je potrebnija.
– Voleo bih, naravno, da ostanem ovde i možda da se ovde venčam, ali mislim da sam Ugandi potrebna više nego Srbiji – zaključuje za naš portal.
