Za mladu Rumljanku Milicu Jovanović (19) nije se znalo da li je lepša, vrednija ili veselija, a posle jedne, naizgled bezazlene vožnje, ostala je paralisana kao biljka, prikovana za krevet, bez mogućnosti da priča ili ustane. Njena porodica koja se suočava sa najvećim bolom, i tako teškom borbom, ugostila nas je u svom domu, u kome sve stoji kao kad je Milica poslednji put bila tu.
Tata Krsta i sad se seća kako ga je pozvala veče pre tragedije. Da mu kaže da ga voli.
“Zvala me je uveče oko osam sati. Ja sam tu ležao gledao sam TV, žena je tu isto u sobi bila. Zvoni mi telefon i kažem: ‘Šta je smaračice’, ja sam njoj tako. Rekla mi je: ‘Pa ništa, samo da ti kažem da te volim’”, jedva opisuje najemotivniji trenutak pre strašne nesreće 2023. godine u kojoj je njegova mezimica ostala potpuno nepokretna i nesvesna spoljnjeg sveta.
Na kuću Jovanovića, koju čine roditelji Dragica i Krsta te deca Nemanja i Milica, 12. oktobra 2023. godine sručila se tragedija. Njeni roditelji i brat od tada se bore svaki dan, da prežive, da Milica preživi i da njihov život barem malo liči na život, a ne na patnju bez kraja. Njihove osmehe prate suze, a njihov bol živi u njima dok hrabro idu napred, ujedinjeni u jednom cilju, da se Milica vrati u svoj dom.
- Istina je da mi ne znamo šta se tačno desilo. Ona je bila na rođendanu kod drugarice, otišla je sa drugaricom. Znamo da je sela u kola, zatvorila vrata, a šta se desilo posle toga, to ne znamo. Ona je bila suvozač, dečko, koji je inače bio najbolji drug njenog brata i dugo se znaju, našao se tu. Kako i zašto ne znamo. Mi smo pitali decu šta se desilo, ali to nije najjasnije, a nismo hteli nikoga više da uznemiravamo. Jednostavno ona je izašla, krenula je kući, kod tetke je spavala, pošto je trebalo ujutro da ide da radi, prodavala je sladoled od početka srednje škole i zarađivala je svoj dinar. Da li ju je on nju zvao da idu kući, pošto živi tu negde blizu, da je poveze ili šta se desilo ne znamo. Sela je u kola, kako su došli do Novog Sada i da se to tako desilo, mi to ne znamo – ispričala nam je Milicina mama, koja za nesreću nije saznala do 10 ujutru narednog dana.
Milicin otac ugasio je telefon pred spavanje, kao što je to radio svako veče i ni slutio nije da će te reči “Samo da ti kažem da te volim” biti poslednje reči koje je čuo od svoje ćerke, barem za narednih četrnaest meseci. Narednog jutra stigle su mu poruke, telefon nije prestajao da zvoni, a zvonjava je označavala početak pakla kroz koji će porodica prolaziti na dalje.
- Ja ustajem u pola pet ujutru, uključim telefon, počinju da stižu poruke, jedna za drugom. Uđem na taj mesindžer i onda kreće agonija. Gde, šta je u Novom Sadu, čak mi je taj dečko koji je vozio poslao glasovnu poruku. Od onda nam se ceo život okreće. Pošli smo za Novi Sad, sin i ja. Dragica je jadna već otišla na posao. Nisam joj odmah javio da se ne potresa, rekao sam joj tek oko 10. To je, ne mogu da vam opišem kako je bilo. Ništa nisam znao, verujte, ništa nisam znao. Čekali smo sin i ja četiri sata. A onda je napokon sišla doktorka, koja nam je sve objasnila. Milica je imala dva hematoma, dve operacije na glavi. Teško je povređena. Jako teško. Obe strane lobanje bile su slomljene prilikom udarca – ispričali su roditelji sa suzama u očima i dodali:
- Ne znamo šta se tačno desilo. Oni su valjda sleteli sa puta kod Ruske krivine, na putu za Novi Sad. Auto je sa Milicine strane bio potpuno uništen. Čovek iz šlep službe mi je rekao da je neverovatna sreća što je Milica preživela. Drvo je bilo zabodeno u kola. Milica je udarila u drvo, ali ništa drugo o tome ne znamo. To smo nekako stavili na stranu, bitan nam je samo njen oporavak. Sada smo usredsređeni samo na to da je pomognuo koliko možemo i kako možemo.
Milica je stavljena u veštački indukovanu komu. Povrede na njenom mozgu su velike, a kako roditelji kažu druge povrede nije imala od nesreće.
- Ona se rodila 28. juna 2005. godine, na Vidovdan, krstili smo je na Svetu Petku, a iz kome se probudila na Svetu Petku – rekao je Krsta, a dok je njegova supruga dodala da su šanse bile 50-50.
- Bilo je 50 posto šanse da se probudi, a 50…- započela je mama Dragica rečenicu koju nije završila, već je samo progutala knedlu.
Dragica i Krsta ističu da su imali sreće da njihovu ćerku operišu najbolji neurohirurzi koji su uspeli da sačuvaju Milicu u životu nakon nesreće. Ipak, nešto više od godinu dana nakon što je Milica sklopila oči, ona je i dalje smeštena na intenzivnoj nezi, a promenila se samo bolnica. Sada njeni roditelji pokušavaju da nađu način da joj pomognu, pre svega da samostalno prodiše.
- Bila je prvo u Novom Sadu, sada se nalazi u Mitrovici, ali mi se borimo da se prebaci u neki rehabilitacioni centar. Mi gledamo da se oporavi makar fizički. Da dospe makar do kolica. Bilo čega. Mi sad ne znamo da li je to moguće. Niko ne može da da tu prognozu. Mislim da li će izaći iz te budne kome, da li će se osvesniti, da li će doći sebi. To ne može niko da kaže. To može da bude sutra, može da bude za nekoliko godina. Može da se ne desi nikad, može da se desi nekad – objasnila je Milicina mama, dok je njen otac kroz suze i uz veru u “slamku za koju se davljenik drži”, rekao:
- Čuda se dešavaju. Verujte. I ona je mlada.
Jovanovići ističu da je tim u Mitrovici odličan, da se zaista brinu da njihovoj ćerci ništa ne fali, te da imaju divan odnos prema njima kao roditeljima, koji svakodnevno posećuju svoje bolesno dete. Međutim, duboko veruju da je Milici potrebno više, da joj je potrebno da je odvedu u rehabilitacioni centar, gde će neko sa njom raditi i gde će je naučiti da ponovo prodiše samostalno.
Postojala je šansa da prebace Milicu u Švajcarsku, gde bi joj pomogli da se barem vrati u život, međutim i ta nada je umrla u prethodnih nekoliko dana.
- Milica ja na aparatu i to je najveći problem. Ona ne može samostalno da diše, a to je dug put. Niko ne želi da rizikuje da je prebacuje. Kada bi samo nekako mogla da se skine sa tog aparata, onda bi mogli da je odvedemo negde gde bi mogli da joj pomognu. Mi smo zvali svaki rahabilitacioni centar i banju u Srbiji i regionu, pokušali smo da odemo u Švajcarsku i Nemačku, ali svi su nam dali isti odgovor. Nadamo se i molimo da nam neko pomogne da sačuvamo našu ćerku, znamo da je u izuzetno teškom stanju, ali kao roditelji osećamo da još uvek ima šanse – ispičali su.
Milica se trenutno nalazi u budnoj komi, što znači da je njeno telo budno, ali je svestan svet oko nje nedostupan, jer je njen mozak u stanju potpunog mirovanja. Pored toga, dijagnostikovan joj je hidrocefalus, bolest koja izaziva nakupljanje tečnosti u mozgu, što stvara pritisak na njegove strukture i može dovesti do oštećenja. Iako nije u potpunosti budna, Milica se povremeno reaguje na podražaje.
- Želimo da joj pružimo sve. Mi možemo da joj priuštimo da sve ima u kući, osim medicinskog osoblja, ali oni su joj potrebni 24 sata dnevno. Njoj je potreban ceo tim koji postoji u šok sobi, a mi to ovde ne možemo da nađemo. Kada bismo mogli, bili bismo sa njom 24 sata dnevno. I to bi je stimulisalo to joj je potrebno – rekla je Milicina mama, a njen tata se nadovezao:
- Da ima neku stimulaciju. Da postoji neki rad sa njom. Jer ona je… Ona je tu negde. Kako da vam objasnim? Kada joj pričamo nešto, ona kao da hoće da… Ne znam, hoće da ustane. Hoće da te zagrli. Znači ona je tu iako ima oštećenje. Ali verujem uz rad da bi se to koliko toliko oporavilo. Da bi se mozak aktivirao malo. Ona ima reakcije, razumete? Kada joj pričate… To je nekad kao da vas vidi… Ne znam… Hoće da ustane iz kreveta. Pa šalje poljupce. Pa… Pući se. Pa rukicama… Diže ruku. Noge… Koliko može – objasnio je sa ljubavlju.
Milicin stariji brat, Nemanja, bolest svoje sestre jako teško podnosi. Roditelji pokušavaju da ga usmere da uvek bude sa društvom, da ne bude sam, ali je njemu mnogo teško.
- Kako mu je, to samo on zna – rekla je majka, koja se bori da i u tom izuzetno teškom periodu kada je potrebno da Milici pruži svu ljubav sveta, bude tu i za svog sina, dok je Krsta slomljen i jer je njegovom sinu teško:
- On ne može da bude ovde. Sad živi sa devojkom u Rumi. Bili su kod nas, ali jednostavno on ne može da bude ovde bez Milice. On čak ne može ni da ide sa nama kod sestre uvek. Jer mu je jako teško. Oni su mnogo vezani. Brati, sestra, to je. Kad ona čuje njegov glas, to je… To je strašno.
Iako Milica trenutno ne može ni da govori, njena majka Dragica ističe tu posebnu vezu koji roditelji imaju sa decom i naglašava da zna kako se njena ćerka oseća.
- Vi na neki način osećate dete, vidite njene emocije. Mislim, to je naše dete, i svaku njenu mimiku poznajem. Lice… Kad će da zaplače, ako je nešto boli, ako je srećna, ako je tužna – sve se to vidi na njenom licu. Milica ne može da govori. Nema mogućnost da nešto uradi kad joj kažete. Jedino što radi su signali očima. Ako je nešto pitam, tako komuniciramo – zadrži pogled ako je odgovor „da“.
Kad dođem kod nje, uvek je pozdravim: „E, gde si? Kako si?“ Ali teško je doći do deteta i ponašati se kao da je sve normalno. Ipak, trudim se da ne oseti moju patnju i bol. Nasmejna sam, pričam s njom, šalim se, čačkam je, štipam – koliko god mogu da joj priđem. Uglavnom je držim za ruku, mazim po kosi, jer ne možemo mnogo od svih tih aparata i cevčica. Nekad pokaže neku reakciju, a nekad je potpuno odsutna, kao da je negde daleko.
Kad je u takvom stanju, nekad je pitam u šali: „Gde si sada, u kojoj si dimenziji? Reci mi da znam.“ Gleda u jednu tačku ili samo luta pogledom. Ipak, uvek joj pričam pozitivne stvari. Trudim se da se ponašam kao da je sve u redu, kao da je upravo ustala i probudila se. Tako se moramo ponašati – kao što smo i pre radile: svađale se, šalile, zezale, vijale. To je bilo naše nešto.
Pokušavamo, ali jako je teško. Nekad moramo da se sklonimo od nje jer ne možemo više. Znate kako je kad uđete kod nje… Svaki dan nešto očekujete – neki pomak, neko čudo. Svaki trenutak kad joj pričate, nadate se da će uraditi nešto. Ali onda je vidite u tom stanju i… Kako da budete mirni? Samo se setim kako je bilo kad je bila kod kuće, i kako je sada – objasnila je.
Jovanovićima se život izmenio iz korena. Oni sada broje sate samo do trenutka kada treba da krenu u bolicu da posete svoju ćerku, a kada se vrate kući iz bolnice i vrata se zatvore, odbrojavanje počinje ispočetka. I tako već 14 meseci. U svemu tome imaju podršku. Prijatelja, porodice i oca Žarka i njegove supruge Dunje, koji su tu da im ublaže patnju, da ih saslušaju i da ih posavetuju.
Kuća koja je nekada bila puna dece i omladine, Milicinog i Nemanjinog društva, puna muzike, osmeha i radosti, sada je utihula. Ipak, drugari ove devojčice redovno se raspituju za njeno zdravlje i obilaze njene roditelje, grejući im srca. Oni Milicu ne mogu da posete u bolnici, samo ponekad uspeju da se provuku pored strogih pravila, kada neki lekar ili sestra odluče da pogledaju na drugu stranu, ali i to je dovoljno, budući da su njihove misli uvek uz nju.
- Dolaze, nekad dođu ovde kod nas kući. Pa sede s nama, pa pričaju, pa pitaju kako je, pa ovo, pa ono – objasnila je Milicina mama, dok njen tata ističe da je i to mnogo, s obzirom da njegovi roditelji nisu ni bili da posete unuku:
- Baba i deda nisu bili da je vide. Stari su ljudi, ne bi to podneli, ne bi podneli da je vide. Videće je kada dođe kući, ako Bog da, ili ako ode na neku rehabilitaciju, ako nam neko izlađuje u susred, da je prebacimo negde.
Milica je bila vedro dete, nasmejano, željno života, ljubavi i pažnje. Volela je da živi i peva, da se smeje i da sanja. Upisala je vožnju i trebalo je da polaže testove. Kako kaže njena mama ona je uvek bila tvrdoglava, šta nije htela niko nije mogao da je natera da uradi, sa druge strane, šta god je poželela ostvarila je. Zato su njeni roditelji sigurni da će i iz ove borbe izaći kao pobednik.
- Znam da je veliki borac i… Znam da će se izvući iz ovoga. Ali… Nadamo se da će nam neko pomoći. Ruke su nam vezane – rekao je njen otac.
- Ne mogu drugačije da razmišljam. Niti mislim uopšte od prvog dana. Znam da će biti dobro. Jednog dana će doći kući – zaključila je Milicina majka ispovest.
