LOZNICA – Tog kobnog aprila 1999. godine srpski policajac Zoran Gavrić (52) gledao je smrti direktno u oči. Izrešetan je sa više od dvadeset metaka iz kalašnjikova i doživeo dve kliničke smrti, ali je Božjom voljom preživeo i tako postao medicinsko čudo i nepobedivi čovek od čelika. Njegova životna želja bila je da obuče uniformu i brani Srbiju. Završio je Školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici i zaposlio se u MUP-u. Kad se zaratilo na Kosovu i Metohiji bio je među prvima koji se našao u ratnom žarištu.
“Moja jedinica je posebna jedinica policije i naš zadatak je bio očuvanje reda i obezbeđenje države. Mi smo mnogo meseci provodili dole. Dali smo sve od sebe, nismo se štedeli. Shvatili smo da treba tom narodu pomoći i da on živi ugnjetavan i svi smo prilazili sa velikim zadovoljstvom. Nismo tražili neke ustupke, niti smo postavljali pitanja oko odlaska na Kosova. Moglo se izvrdati, neki su uzimali bolovalja, ali mi ne, moja jedinica nikada nije”, započinje priču čuveni Gavro.
Svakog ratnog dana život im je visio o koncu, a tako je bilo i tog 06. aprila. Gavrova jedinica radila je čišćenje terena i ušli su u albansku zasedu. On je bio komandir odeljenja i najistureniji desno, nije bio dovoljno “pokriven”. Neprijatelj ga je primetio kroz rupicu na zidu i sasuo kišu metaka.
“Ispalio je ceo šaržer u mene. To je kao u filmovima, ne osećaš bol, meci koji prolaze kroz tebe ne bole. Vidiš samo da se prilikom udara metka tvoje telo okreće levo, desno dok ne prestane paljba tad padaš na beton. Nijednog momenta nisam gubio svest. Samo sam u jednom trenutku primetio da mi je ceo kombinezon izrešetan i da krv ide na sve strane u mlazovima.
Posle nastaju bolovi, takvi da čovek poželi da odmah umre da ne živi. Ceo život ti u momentu prolazi kroz glavu u slikama. Prvo deca ti padnu na pamet, kako će oni bez mene. Deca su mi tada imala sedam i osam godina”, nastavlja ovaj srpski heroj. Kada ga je pokosio, neprijatelju ni to nije bilo dovoljno već je prišao da ga „overi” sa još jednim okvirom. Dok je pucao Gavro ga je sve vreme sa pločnika gledao pravo u oči. Ni ubici na kraju nije bilo jasno kako je to moguće i u čudu je nestao.
„Sada kada sa ove tačke pogledam imam utisak da se to desilo nekom drugom a ne meni. U mene su ispaljena dva okvira, jedan okvir sa desetak metara, a posle je prišao kada sam ležao na zemlji, okrenuo me i overio me sa još jednim punim. Dobro sam ga video. Sve na meni je bilo izbušeno i noge i ruke, a jedino što je bilo čitavo je glava i srce”, priča ovaj policajac u priseća se kako je prava borba usledila onda kad su kolege pristupile njegovom izvlačenju.
“Sve vreme sam bio svestan, čak sam davao instrukcije kako da me izvuku. Moja jedinica me je izvaličila 45 minuta, i tada sam prebačen u bolnici u Kosovskoj Mitrovici. Svo osoblje koje je bilo u Medinskom centru u Mitrovici je izašlo da me dočeka. Sećam se i odlaska u salu i kada su mi isekli kombinezon, tada su rekli uf, koliko je ovaj čovek izbušen. Nakon toga me uvode u anesteziju i tada sam pomislio, ako nisam umro do sada možda se i izvučem.”
Prva operacija je trajala 12 sati, a lekari su iz Gavra izvukli čak 28 metaka, kalibra 7,62 milimetara. Dva dana je bio u komi, tada je bio na granici života i smrti. Nakon toga se probudio i video opšte veselje oko njega. Prišla mu je žena sva u belom i rekla da se zove Eva.
“Pomislio sam da eto već stigao u nebo i u raj. Međutim, to je bila divna doktorka koja je najzaslužnija za ovaj moj drugi život. Pitala je da li bi mogla sad da ode kući kod dece, jer je dva dana i dve noći bila pored moje postelje”, priseća se svog buđenja.
Lekari su mu nakon buđenjea iz kome saopštili da su se prvi put suočili sa ovakvim slučajem u praksi i da nikad do sad nisu imali pacijenta kog je pogodilo toliko metaka. Posle je prebačen u Niš, pa odatle na VMA.
“Tada kreće haos, bolnica je postala moja druga kuća. Tu sam imao operaciju za operacijom, dan za danom. Već sam oguglao kada kažu Zoran Gavrić na operaciju, kao da idem na neku ouobičajenu stvar. I te silne operacije su trajale mesec dana, svaki put po neki metak je izvađen. Inače, sa 85 kilograma pao sam na 48, već organizam nije moga da izdrži i tada su me poslali u Banju Koviljaču na rehabilitaciju”, kaže Zoran.
Dve i po godine je ležao nepokretan, i samo gledao u jednu tačku. Nije mogao ni u kolica. Obe noge su mu bile izrešetane, svi mišići, nema tri prsta na levoj nozi. Na ruci, po stomaku i leđima i dan danas nosi ogromne ožiljke kao podsetnike na taj kobni dan. Sada može da se kreće uz pomoć štake, a samo on zna kako na promenu vremena bole stare rane.
“Kada odem na more, sramota me da se skinem, jer sam uočljiv i svi gledaju u mene. Psihička bol je bila teža, bilo je teško prevazići da od jednog natprosečno sposobnog čoveka postaneš invalid 100 posto i da ne možeš ništa sam. Bilo mi je jako teško da se oprostim od uniforme”, rekao je.
Gavro i dalje voli svoju Srbiju iznad svega, i kako kaže ponovo bi stao pred kalašnjikov da zaštiti tuđu glavu i svaki nedužni život. Sin je pošao njegovim stopama, radi u policiji u Šapcu.
“Nažalost ne nosi uniformu radi kao državni službenik u civilu. Ja da mogu ponovo bih voleo da obučem uniformu , da je okačim u ormar i tada bih bio najsrećniji čovek na svetu”, zaključuje ovaj hrabri patriota.
Kurir.rs/RINA
