Život je, od trena kada se rodila te 1997. godine, bio surov prema Mili Petrović Stanković iz Bečeja. Rođena je sa samo 750 grama a kao bebi joj je ustanovljena cerebralna paraliza. Njen životni put nije bio nimalo lak – od trena kada se susrela ne samo sa bolešću, već i sa sredinom koja je bila surova prema njoj od dana kada je svojim patikicama prvi put kročila u vrtić, pa sve do momenta kada joj je preminuo sin Dušan.
Na tom trnovitom putu koji je od nje danas stvorio jaku mladu ženu, sposobnu, punu ideja, sa spiskom ciljeva koje planira da ostvari u budućnosti, prošla je kroz najrazličitije nemire i strahove: borbu da ne završi u kolicima, psihičko i fizičko nasilje, torture od strane vršnjaka, pokušaj suicida i osećaja da je uvek ona za nešto kriva.
– Moji roditelji su me štitili, nisu mi nikada pričali da imam cerebralnu paralizu. Teško je kada sa 6 godina shvatiš da imaš tu bolest. I dan danas se jako živo sećam tog prvog dana u vrtiću, bio je jako traumatičan. Imala sam haljinicu, mama me je vodila. Kada sam ušla u prostoriju, svi su me čudno gledali zbog čega sam se osetila jako neprijatno. Bilo je i ruganja i gurkanja, bacanja igračaka… Plašili su me da mama neće doći po mene… – priseća se Mila.
Maltretiranje je nastavljeno i u osnovnoj školi.
– Bilo je svega, i fizičkog i emocionalnog, i psihičkog nasilja. Kada sam završavala osnovnu školu, pomišljala sam na suicid jer više nisam mogla to da izdržim – kaže mlada Bečejka.
Zato ju je put naveo na specijalnu školu “Dr Milan Petrović” u Novom Sadu.
– To mi je bila jedna od najdivnijh odluka u životu. Nisam mogla više kroz isto da prolazim, počela sam da pomišljam na suicid. Ali onda sam u toj školi dočekana sa pristupom kakav nikad u životu do tad nisam imala. Jednom od svojih profesora sam kasnije predložila da organizujemo i tribine o sprečavanju vršnjačkog nasilja. Na kraju mnogih tribina su se oni koji su vršili nasilje izvinjavali svojim drugarima koje su maltretirali. Smatrala sam da ako i jednu glavicu promenim, promenim percepciju… nešto sam postigla – iskrena je Mila.
Sada studira socijalni rad u Novom Sadu, na trećoj je godini, a želja joj je da posle osnovnih, upiše i master studije.
– Volela bih da me ima više, da se kloniram kako bih sve postigla: da se posvetim i napuštenoj i bolesnoj deci… a želim i da, posle završenih studija socijalnog rada upišem i kurs za psihoterapiju. Želim da budem majka troje dece i da jedno dete moj suprug i ja usvojimo. Želim da budem socijalni radnik i psihoterapeut – nabraja ona.
Bol koji traje 23 godine
Kako ističe, još kao mala nije želela sebi da dozvoli da završi u kolicima. U banji je vežbala danonoćno kako bi jačala mišiće i usavršavala svoj hod koji je bio izuzetno nestabilan. Iako je bolelo.
– Sam hod, ako je nepravilan, utiče na kičmu. Prilikom hoda se uvek javljao bol. To je bol koji traje već 23 godine – kaže naša sagovornica ističući da jedno vreme, dok je bila u pubertetu, morala da koristi kolica ali je snaga volje u njoj bila itekako jaka, te je opet ustala i stala na svoje noge. Danas se služi štakama i kod kuće radi vežbe uz pomoć svog supruga.
Gubitak sina i pokušaj samoubistva
Pre pet meseci, Mili i njenom suprugu desila se velika tragedija: preminuo im je sinčić Dušan koji je rođen 26. februara 2020. godine.
– Tada mi se srušio svet, a svest suzila i pokušala sam suicid. Nož mi je bio na vratu kada je moj suprug naišao i istrgao mi ga iz ruku. Potpuno sam izgubila smisao života, sve je palo u vodu. Nisam želela ni da ostvarujem sve te svoje ciljeve – priča Mila.
Tada je, kaže, shvatila da nijednu svoju emociju nije proživela već je sve racionalizovala.
– Nisam dopuštala da me išta obuzme, uvek uz neki vojnički stav, nisam želela da dozvolim emocijama da rukovode mnome. Govorila sam sebi: “Hajde, šta se tu izmotavaš” svaki put kada mi je bilo zaista teško. Kada ti premine dete, ne vidiš više ništa. Onda se setiš i vršnjačkog nasilja i tih suza usled plakanja od dva minuta… Kada vidiš svoje dete na obdukcionom stolu… Onda shvatiš koliko si bespomoćan i bedan, osećaš se krivim jer misliš da si ipak nešto mogao da uradiš – drhtavim glasom priča Mila.
Kako kaže, Dušan je aspirirao mleko u pluća kada je imao tri meseca, usled čega je počeo da se guši. Tri meseca se borio za život i na kraju preminuo avgusta prošle godine.
Pomoć psihoterapeuta
Tada je shvatila da nije dobro, i za pomoć se obratila psihoterapeutu.
– Jedna njegova rečenica potpuno me je otreznila, kao da me je trgla. Rekao mi je: “Zar Dušan nije dovoljan razlog da nastaviš dalje?“. Prvo mi je bilo u glavi “Kako ja mogu da nastavim dalje ako mi je dete mrtvo?”, ali sam onda došla u drugu fazu, kada sam se zapitala kakav je on bio, moj sin je bio hrabriša i heroj i pokazivao mi je da ne odustajem – priča Mila.
Kako kaže, tada je shvatila da želi da radi u životu sve kako bi on bio ponosan na nju
– Svake godine ćemo 26. februara praviti tortu za neko drugo dete, ako mi već ne možemo da se radujemo njegovom rođendanu, da obradujemo nekog drugog. Moj muž je moler, pa razmišljamo i da na taj dan svake godine okrečimo sobu neke socijalno ugrožene osobe, odnosno porodice – priča Mila.
Kako kaže, tim malim gestovima želi da menja nabolje svet oko sebe jer time sve počinje.
